Zorica iz Smedereva je provela veliki deo svog života radeći u Austriji, daleko od rodnog kraja. Kao i mnoge druge žene sa Balkana, koje su u potrazi za boljim životom napustile svoje domove, Zorica dolazi iz jednog homoljskog sela. Odlučila je da potraži sigurniju budućnost u inostranstvu, što je bio korak koji je doneo mnoge promene, kako na materijalnom, tako i na emocionalnom planu. Nakon 30 godina provedenih u inostranstvu, danas živi od penzije koju je stekla, ali se suočava s teretom propuštenih trenutaka i emocionalnim prazninama.
Put od siromaštva do blagostanja
Zorica se seća teških dana iz svog sela, kada su ona i njen muž jedva sastavljali kraj s krajem. „Nismo imali para, jedva smo namicali dinar na dinar“, sećajući se tih vremena, Zorica objašnjava kako su odlučili da odu u Austriju, tražeći bolji život. Odluka nije bila laka, ali je bila nužna. Po dolasku u tuđinu, radili su vredno, odricali se svega, a svaki zarađeni dinar slali su nazad u zavičaj. S vremenom, njihov trud je dao rezultate – uspeli su da steknu imanje, a danas su ponosni vlasnici velike kuće koju su sami podigli. Kuća je simbol njihove borbe, ali i uspeha. Zorica danas s ponosom ističe da je “sve na dugme” – koriste modernu tehnologiju i uživaju u luksuzu koji im je nekada bio nedostižan. Međutim, iza svega toga stoji tuga, jer, kako ona priznaje, “nije sve u materijalnom”.
Propušteno vreme sa decom
Iako su uspeli da steknu materijalnu sigurnost, Zorica oseća da nije ostvarila emotivnu povezanost sa svojim sinovima. Godine koje je provela radeći u inostranstvu ostavile su dubok trag na njenom srcu. “Propustila sam dečije rođendane, lepe momente, čuvali su ih baba i deda”, priznaje sa setom u glasu.
Njeni sinovi su odrasli bez nje. Odgajali su ih baka i deda, dok je Zorica, zajedno sa mužem, vredno radila u Austriji. Iako su to činili da bi svojoj deci obezbedili bolju budućnost, emocionalna distanca koju su stekli nije bila nešto što su planirali. Danas, Zorica oseća prazninu i tugu zbog svega što je propušteno. Često se pita: da li je sve to vredelo?
Pismo sinovima – neizrečena bol majke
Kako bi izrazila svoja osećanja, Zorica je odlučila da napiše pismo svojim sinovima. „Sinovi moji, majka vas je željna ostala…“ – ove reči nosile su sav bol i tugu koje je osećala zbog razdvojenosti. Pismo nije samo njen lični izraz bola, već i poruka svim gastarbajterima koji su otišli iz domovine u potrazi za boljim životom, ali su se našli u situaciji da su stekli bogatstvo, ali izgubili dragocene trenutke sa porodicom.
U pismu Zorica piše:
„Otišli smo u tuđinu jer smo želeli bolje za vas. Hteli smo da vam pružimo ono što mi nismo imali – lepu odeću, školovanje, bezbrižno detinjstvo.“ Iako su radili naporno i štedeli svaki dinar, Zorica sada oseća da su joj “ruke pune svega, a srce prazno”. Razmišlja o tome koliko su njen muž i ona propuštali, dok su se trudili da obezbede budućnost za decu, a sve to je imalo cenu – gubitak dragocenih trenutaka sa porodicom.
Zorica piše o tome kako su njen sinovi propuštali da je vide tokom njihovog odrastanja. “Vaši prvi koraci, prve reči, osmesi – sve su to umesto mene gledali i pamtili baka i deda”, priznaje Zorica, govoreći o tome koliko je bila daleko od svega što je za nju bilo najvažnije – porodice. Često je brojala dane do letnjih meseci, kada bi mogla da se vrati u domovinu, ali čak i tada je osećala da su, uprkos tome što su proveli neko vreme zajedno, postali stranci.
Da li je vredelo?
Danas, Zorica sedi u velikoj kući koju je godinama gradila, okružena stvarima koje je stekla kroz godine rada. Međutim, sve to za nju nema pravu vrednost. Nostalgija za propuštenim trenucima sa decom, kao i za jednostavnim stvarima koje su činile njen svakodnevni život, ne mogu se nadoknaditi novcem. Zorica se suočava s pitanjem: Da li je vredelo? Da li je bogatstvo, koje je stekla, dovoljna uteha za sve one godine koje nije provela sa svojom porodicom?
Iako Zorica nije sigurna u odgovor, jedno je jasno: srce joj je ostalo u domovini. Propušteni trenuci su zauvek izgubljeni, a ništa materijalno ne može popuniti prazninu koju oseća zbog tih trenutaka koje je provela daleko od svojih sinova.
Zaključak
Zorica iz Smedereva je samo jedan od mnogih gastarbajtera koji su u potrazi za boljim životom napustili svoje domove i porodicu. Njena priča pokazuje da materijalno bogatstvo nije jedina stvar koja čini život vrednim. Porodica i vreme provedeno s voljenim osobama imaju neprocenjivu vrednost. Zorica nam poručuje da novac ne može zameniti ljubav i bliskost, te da je najvažnija stvar koju treba čuvati – vreme koje provodimo sa onima koje volimo.
