Empatija je hvale vrijedna ljudska osobina a posebno je važno da se ona razvija i potiče dok smo još djeca. Upravo o tome govorimo u našoj današnjoj priči a detalje saznajte u nastavku.
U školi u kojoj sam predavala, bila je jedna posebna osoba koju su svi poštovali i volelo. To je bio čika Ljuba, naš školski domar. Bio je topli čovek sa rukama koje su uvek mirisale na sapun i staro gvožđe, ruke koje su popravile hiljade stolica i stolova, ruke koje su se trudile da stvore toplinu i sigurnost u prostorima gde su se deca obrazovala. Iako je bio samo radnik, čika Ljuba je bio više od toga. On je bio tih, ali važan deo svakog dana u školi, nežan anđeo čuvar koji je pomažući u malim stvarima donio neizmernu ljubav prema deci.
- Njegov zadatak nije bio samo da popravi bravu, da donese učionicu u red ili da očisti učionicu nakon časa. Čika Ljuba je svakog dana, u tišini i strpljenju, pomagao učenicima na način na koji mnogi nisu ni primećivali. Ponekad bi samo popravio kaiš na rancu detetu koje bi mu prišlo, ili bi, kada bi video da neko od učenika nije donelo užinu, tiho i nenametljivo podelio svoju kiflu. Niko nije znao koliko je ljubavi nosio u sebi, koliko je briga nosio kroz svoj radni dan. Njegova ljubav prema deci nije se sastojala samo u tome što je popravljao stvari — bila je to ljubav koja je davala stabilnost i osećaj sigurnosti svakom detetu koje je kročilo u našu školu.
Međutim, poslednjih meseci čika Ljuba je delovao promenjeno. Njegov osmeh, koji je nekada bio svetlo i osvežavajuće prisustvo, počeo je da bledi. Njegova ramena, koja su nekada delovala snažno i postojano, sada su bila povijena pod teretom nečega što je pokušavao da sakrije. Saznala sam, sasvim slučajno, kroz razgovor sa sekretaricom, da čika Ljuba već nekoliko godina nije video svoju jedinu ćerku i unuke koji žive u inostranstvu. Bio je to bolan period u njegovom životu. Zarađivao je malu penziju koja je jedva pokrivala njegove osnovne troškove, a put do svojih voljenih bio je nedostižan. Tuga zbog toga mu je oduzela snagu, ali nije dozvolio da to utiče na njegovu ljubaznost prema deci. I dalje je bio tu, spremajući našu školu, pomažući svakom učeniku koji je to potrebovao.
Iako su deca bila svesna njegove tuge, oni nisu stajali. Nisu ga posmatrali samo kao starog domara, već kao prijatelja, čoveka koji je uvek bio tu, čak i kada je bio u tišini svog bola. U jednom trenutku, učenici mog razreda su došli do mene sa predlogom. Bili su to oni „problematični“ pubertetlije, o kojima se često govorilo da su izgubljeni, da ih ništa ne zanima osim telefona i igrica. Ali ta deca su imala plan — plan koji je prevazišao sve granice onoga što bi odrasli mogli da shvate.
Odlučili su da se odreknu svoje godišnje proslave, da ne troše novac na luksuznu večeru, na koktele i pića, da doniraju novac za nešto drugo. Imali su samo jednu misiju: da pomognu čika Ljubi. Njihov plan bio je jednostavan, ali pun ljubavi — prikupiti novac za to da čika Ljuba može da poseti svoju decu u inostranstvu. Deca su to uradila bez da im iko nešto naloži, sami su se organizovali, skupljali sitniš iz svog džepa, delili užinu i otpuštali svu svoju sreću na tebe kad bi imali samo nekoliko dinara više. Svakog dana su ubacivali novac u staru kutiju od keksa, sav taj sitni novac koji bi inače potrošili na čips i sokove, kako bi jednog dana mogli da kupe kartu za čika Ljubu.
Nakon dva meseca, došao je dan kada su im dodeljena svedočanstva. Pozvali su čika Ljubu na navodni posao u hodniku škole. On je došao, kao što je uvek dolazio — sa alatom u rukama, sa osmijehom na licu, iako je osećao bol u sebi. Djeca su ga čekala ispod vrata, napravili su mu špalir, a predsednik odeljenja je izašao sa velikim, plavim koferom i malim kovertama koje su bile pune poruka ljubavi. Kad je čika Ljuba otvorio povratnu kartu, nije mogao da veruje. Iznenađenje je bilo veliko. Njegovo srce je bilo ispunjeno neopisivim osjećajem, jer je znao da ga nisu zaboravili. Bio je to trenutak toliko emotivan, da su svi iz učionice stajali u tišini, a on je klečao i plakao, sa suzama koje su tekle dok su ga deca grlila, želeći mu da uskoro poseti svoju decu.
Ta slika ostala je u našim srcima. Danas čika Ljuba ponosno korača kroz hodnik naše škole, smeši se i pokazuje sliku svojih unuka svima koji hoće da je vide. On je naš junak, naša inspiracija. I to nisu samo reči. To je činjenica koju će deca iz generacije u generaciju prenositi.
