U današnjem članku donosi se priča o ženi čije se srce nije gasilo čak ni onda kada joj je život doneo najteže udarce.
- Slavica je bila ona osoba koja svakog jutra ustaje pre svih, pre sunca, pre ptica, u tišini svog malog stana na četvrtom spratu, dok u kuhinji miriše džem od šipka i čaj od nane. Svako jutro pažljivo je mazala hleb, uvek isti, onaj polusvež, i mislila na čoveka sa drugog sprata, poznatog svima samo kao Mrgud. Niko nije znao njegovo pravo ime, niko osim nje nije slutio koliko je duboka njegova tišina.
Godinama su prolazila ista jutra, isti mirisi, ista tiha pažnja. Slavica je uvek u ranu zoru ostavljala kesu na njegovom pragu: parče hleba sa džemom, šoljicu toplog čaja, ponekad i tvrdo kuvano jaje. Nikada nije ostavila poruku, nikada nije čekala zahvalnost. Nije čak ni bila sigurna zna li on da baš ona čini to malo dobro. I sve je to trajalo, neprimetno, poput laganog otkucaja sata u praznoj kući, sve do zime kada joj je život naglo promenio ritam.
Zbog komplikacija sa dijabetesom, Slavica je završila u bolnici. Lekari su joj amputirali levu nogu. Kada se vratila kući, više ništa nije bilo isto. Ulice su odjednom postale barijere, komšije su prolazile pored nje sa nesigurnim pogledima, a samoća je postajala sve teža. Bila je to tišina koja guši, ne ona koja odmara.
Jednog ledenog jutra, u 6:03, na vratima njenog stana začulo se kucanje. Slavica se polako dovukla do vrata uz pomoć štaka. Ispred je stajao on – Mrgud, čovek koji je za ceo komšiluk bio samo senka. Na njemu stara jakna, na glavi slamnat šešir, a u rukama kutija. „Mislio sam da bi sad možda tebi prijao doručak“, rekao je tiho. Unutra je bio hleb sa džemom, tvrdo kuvano jaje i čaj od nane. Slavica nije mogla da izusti reč. Samo je klimnula glavom i pustila ga unutra.
- Sedeli su zajedno prvi put. U tišini koja je bila topla, ne nelagodna. „Nisam znao kako da ti zahvalim“, rekao je. Onda je otkrio svoje pravo ime – Bogdan. Ispričao je da je nekada bio pekar, da mu je život izgubio smisao kad je ostao bez žene. Onda se jednog jutra pojavila ona kesica sa hlebom i džemom i on je osetio da još uvek postoji.
- Slavica se nasmešila i tiho rekla: „Ja sam samo mislila da ti treba neko ko zna da postojiš.“ Tog trenutka njih dvoje, dvoje usamljenih ljudi, pronašli su zajednički ritam. Od tada je svakog jutra upravo on donosio doručak – i svaki put dodao neku sitnicu, nešto što je govorilo „primetio sam te“. Neka kriška pomorandže, listić mente, mali papir sa citatom iz knjige. Jednog dana Slavica je u kutiji našla ceduljicu na kojoj je pisalo: „Znaš li zašto se ptice ne boje zime? Jer veruju proleću.“
Tog dana je po prvi put sela u invalidska kolica i izašla napolje. Bogdan je čekao ispred zgrade, spreman da je gura lagano kroz ulicu, spreman da joj pokaže da i dalje ima svetlosti. Meseci su prolazili, a njihovo prijateljstvo je raslo. Bogdan je otkrivao male delove svoje prošlosti – da zna da svira usnu harmoniku, da pamti recepte iz vojske, da ume da nasmeje čak i kad mu suze navru.
Jednog dana u parku, dok su sedeli i pili čaj, prišao im je mali dečak i pružio crtež: Slavica u kolicima, pored nje čovek sa šeširom i kutijom. „Vi ste sad poznati“, rekao je i otrčao. Bogdan se tada nasmejao i tiho rekao: „Znaš li šta je začkoljica života? Što dobiješ ono što ti treba tek kad pomisliš da više ništa ne dolazi.“ Slavica je samo ćutala, a u očima su joj sijale suze.
Ali jednog jutra, Bogdan nije došao. Niti sutradan. Niti onaj posle. Komšije su ga pronašle mirnog u snu, a pored kreveta stajala je kutija sa čajem, hlebom i džemom, i kratka poruka: „Hvala što si me podsetila da i stari ljudi mogu da imaju prvi dan proleća.“
Slavica i danas svakog jutra ostavlja kutiju ispred zgrade. Ne zna ko će je pronaći, ali zna da mora da nastavi. Jer na poslednjem papiriću koji je ikada dobila od njega pisalo je: „Postoje dani kad nismo sigurni da li smo izgubili ili pronašli. I to je najlepša začkoljica od svih.“
