U današnjem članku bavimo se pričom koja pokazuje kako slava, novac i popularnost ne mogu da zamene osnovne ljudske potrebe ljubav, prihvatanje i pripadnost.
- Priča o slavnom pevaču Tomu Džonsu i njegovom vanbračnom sinu Džonatanu Berkeriju nije samo porodična drama već i bolno svedočanstvo o posledicama emocionalnog odbacivanja.Iako je bio u braku gotovo šest decenija sa svojom ženom Melindom, sa kojom je ostao sve do njene smrti 2016. godine, Tom Džons je tokom vrhunca svoje slave bio poznat po brojnim aferama. Govorilo se da je godišnje bio intiman sa čak 250 žena. Iz jedne takve kratkotrajne veze, koja se dogodila 1987. godine tokom njegove američke turneje, rodio se njegov vanbračni sin Džonatan.
Majka dečaka, Ketrin Berkeri, tada je imala 24 godine i radila je kao menadžerka hotela, dok je paralelno pokušavala da započne karijeru u svetu modelinga. Poreklom je iz Azije, ali ju je kao dete usvojila američka porodica. Njena veza sa Džonsom bila je kratka i strasna – trajala je svega tri dana, ali je iz nje proizašla doživotna odgovornost.
Nakon što je saznala da je trudna, Ketrin je u junu 1988. rodila sina i ušla u višemesečnu pravnu bitku sa Džonsom kako bi dokazala njegovo očinstvo. Iako je američki sud 1989. godine, na osnovu DNK testa, utvrdio da je pevač biološki otac deteta, Tom je nastavio da poriče vezu sa dečakom. Platio je vansudsku nagodbu u iznosu od 50.000 funti i obavezivao se da će do Džonatanove punoletnosti uplaćivati mesečnu alimentaciju od 1.700 funti. Međutim, njegova uloga oca završila se tu – nikada se nije potrudio da uspostavi lični kontakt sa sinom.
Tek 2008. godine, gotovo dve decenije kasnije, Džons je nevoljno priznao očinstvo. Ipak, uz tu izjavu je jasno stavio do znanja da nema želju da uspostavi odnos sa sinom. “To nije bilo nešto što sam planirao. Da jesam, dao bih nešto više osim novca. Ali nisam. Samo sam pao na zavođenje”, izjavio je tada.
- S druge strane, Džonatan je odrastao sa prazninom u duši i borbom sa osećajem napuštenosti. Njegovo detinjstvo i mladost bili su obeleženi besom, usamljenošću i tugom. Kao mladić upao je u svet droge, više puta je bio hapšen zbog posedovanja narkotika, a povremeno je bio i beskućnik. Živeo je po parkovima, prihvatilištima, a jedno vreme radio je polulegalne poslove samo da bi preživeo.
Godine 2013. otvoreno je govorio za jedan britanski tabloid o svojoj unutrašnjoj borbi. “Sve potiče od mog oca. Mislim da to dugo nisam shvatao, ali sam bio jedno ljuto dete koje je vapilo za ocem. Bio sam strašno ljut. Moj bes je isplivao na površinu u školi. Borio sam se sa svim klincima oko mene i stalno sam se bunio.”
Njegov život se nije stabilizovao ni kasnije. Godine 2018, viđen je na ulicama Nju Džersija kako peva očevu pesmu, držeći kartonski natpis “Potreban mi je novac”. U tom trenutku, navodno je živeo u skloništu za beskućnike i zarađivao tako što je sklapao nameštaj u jednoj fabrici. Nije tražio sažaljenje, samo je pokušavao da opstane.
Ono što dodatno pojačava tugu u ovoj priči jeste činjenica da je Džonatan pokušao da stupi u kontakt sa svojim ocem i polubratom Markom, ali nikada nije dobio odgovor. Kako je kasnije izjavio, nije očekivao novac ni pomoć – želeo je samo da ga upoznaju i priznaju njegovo postojanje.
Iako su mnogi mogli zavideti Tomu Džonsu na njegovom bogatstvu, popularnosti i karijeri, ova priča otkriva tamnu stranu slave – onu u kojoj emocionalna odgovornost prema sopstvenom detetu ostaje potpuno zanemarena. U Džonatanovoj borbi za identitet i prihvatanje ogleda se univerzalna istina: ljubav i priznanje su važniji od svega materijalnog. Njegov život, iako često na ivici egzistencije, ostaje svedočanstvo o snazi i slabostima čoveka koji je želeo samo jedno – da bude voljen sin
