U današnjem članku, osvrnućemo se na život i karijeru jednog od najvoljenijih pevača narodne muzike, Sinana Sakića, koji je, nažalost, preminuo 1. juna 2018. godine, u 62. godini života. Iza sebe je ostavio bogatu muzičku ostavštinu, bezbroj hitova, te nesagledivu tugu kod onih koji su ga iskreno voleli.
Njegov život obeležen je ne samo neverovatnim talentom, već i borbom sa teškim zdravljem, koja je na kraju tragično uzela maha. Tokom poslednjih meseci života, Sinan je bio na ivici smrti, čekajući transplantaciju jetre, ali je, uprkos svemu, održao svoje dostojanstvo, kao umetnik koji je u svakoj situaciji znao kako da pretvori bol u pesmu.
- Sinan je bio svestran umetnik koji nije bežao od svojih slabosti. Iako je često bio na meti kritika zbog svog „poročno“ života, nikada nije poricao svoje greške. Otvoreno je govorio o svojim borbama sa alkoholizmom, kockanjem, pa čak i drogom. Međutim, uprkos tim padovima, njegova umetnost ostala je neupitna. Sinan Sakić nije bio samo pevač, on je bio emotivna duša koja je svojim pesmama pričala sudbine mnogih. Njegov specifičan vokal bio je prepoznatljiv po boji i dubokim emocijama, zbog čega su ljudi osećali njegovu muziku kao nešto lično, kao da je pesma koju on izvodi zaista njegova životna priča.
Jedna od pesama koja najbolje oslikava Sinanovu unutrašnju borbu i njegov emotivni svet je pesma „Oče moj”. Ovo je pesma koju je Sinan pevao s ogromnom tugom, a emocije koje su bile utkane u stihove i melodiju bile su toliko snažne da ih je teško bilo izgovoriti bez suza. Ta pesma bila je bol koja nikada nije nestala iz njegovog srca. Nije je voleo izvoditi uživo jer je svaki put, pri njenoj izvedbi, ponovo osećao duboku ranu zbog gubitka svog oca.
Zanimljivo je da je Sinan preživeo ozbiljnu saobraćajnu nesreću početkom 2000-ih godina. Sa menadžerom, Nikola Idžanom, bio je u automobilskoj nesreći koja ga je skoro koštala života. Oporavak je trajao mesecima, ali to ga nije obeshrabrilo. Kao i mnoge druge prepreke u životu, Sinan je uspeo da se vrati – čak i jači nego ikad. Njegov album iz 2005. godine, „Emotivac”, donio je nove hitove poput „Lepa do bola” i „Umreću s osmehom”, pesme koje su zauvek postale evergreeni.
- Njegova karijera se nastavila sa mnogim albumima, od kojih su „To je život moj”, „Šalu na stranu” i „Jedina” bili među najistaknutijima. Koncerti na Tašmajdanu ostali su nezaboravni trenuci, a poslednji koncert, koji je održao 2017. godine, bio je jedan od najsvetlijih trenutaka za njegove obožavatelje, koji su mu pokazali ogromnu ljubav.
Jedan od najdubljih udaraca koje je Sinan doživeo došao je od strane njegovih najbližih – porodice. Iako je bio posvećen svojoj supruzi Sabini i deci, odnos sa decom, naročito u poslednjim godinama, bio je prilično težak. Iako je javno uvek bio podržan, u privatnom životu osećao je da ga oni nisu razumevali, niti poštovali na način kako je zasluživao. Tuga koju je nosio zbog toga bila je emocionalna rana koju nije mogao da izleči, a ni da je pretvori u pesmu.
Sinan je, iako je bio rođen kao musliman, pronašao duhovnu utehu u budizmu. Sa suprugom Sabinom često je putovao u Indiju, gde su tražili unutrašnji mir. Na tom putu su upoznali Sai Babu, poznatog duhovnog lidera, i osetili njegov uticaj, naročito kada su prošli kroz teške trenutke, poput povreda njihovog sina Alena. Ovaj duhovni put bio je važan deo Sinanove introspekcije i potrage za smirenjem.
Njegov poslednji dani bili su obeleženi teškim zdravstvenim problemima. Nakon što je hospitalizovan zbog jetrene encefalopatije, njegov poslednji pokušaj bio je transplantacija jetre koja je trebala da se obavi u Italiji. Nažalost, stanje se pogoršalo, i Sinan je preminuo 1. juna 2018. godine, pre nego što je dobio priliku za novu šansu. Njegova smrt ostavila je prazninu, ali i mnoge uspomene.
Iako su mnogi tugovali zbog njegove smrti, Sinan je ostao veran svom načinu života i muzičkom nasleđu. Iako su ga mnogi nakon smrti glorifikovali, istina je da je Sinan umro osećajući se nerazumevano od strane svojih najbližih. Sinan Sakić će zauvek ostati legenda narodne muzike, čije pesme i dalje žive u srcima onih koji su ga istinski voleli i poštovali. Njegova umetnost, kao i njegova emotivnost, bila je istinska refleksija njegove duše.
