U današnjem članku donosimo vam priču o Džeju Ramadanovskom, čoveku čije su pesme obeležile generacije, a život mu bio ispunjen borbom, emocijama i nesalomivim duhom.
Njegova sudbina bila je sve samo ne obična, a kroz sve teškoće prolazio je sa srcem punim ljubavi. Uprkos brojnim izazovima, nikada nije gubio veru u ljude, niti želju da pomaže drugima. Kada je uspeo da obezbedi finansijsku sigurnost, nesebično je delio ono što ima – znao je, na primer, da otkupi celokupno pecivo iz pekare i ostavi ga tamo gde prolaze beskućnici, kako bi ih nahranio.
- Njegov put ka vrhu estrade nije bio lak. Odrastao je bez roditelja, detinjstvo proveo u domu, a život na ulici naučio ga je da bude oprezan. Iako mu je kriminal bio dostupan, odlučio se za muziku i time je zauvek promenio svoj život. Ključnu ulogu u njegovoj karijeri imala je Marina Tucaković sa suprugom Futom, koji su mu otvorili vrata sveta poznatih. Od tada, pesme koje je pevao postale su sinonim za tugu, radost, ljubav i slavlje – retko ko nije zaplakao ili se proveselio uz njegove stihove.
Za Beograđane, posebno stanovnike Dorćola, Džej je bio i ostao simbol kraja. Njegova iskrena priroda i toplina učinile su ga omiljenim među ljudima svih generacija. Iako je bio musliman po rođenju, njegov odnos prema veri bio je specifičan – verovao je u jednog Boga i nije pravio razlike među ljudima na osnovu verske pripadnosti. Redovno je posećivao crkvu Svete Petke, gde je palio sveće za pokojne, iako je retko odlazio u džamiju.
Njegova ćerka, Marija, nakon njegove smrti, želela je da razjasni medijske spekulacije o njegovoj veri. Potvrdila je da je njen otac bio vernik islamske veroispovesti, ali da je poštovao pravoslavne svetitelje, posebno Svetu Petku. Nikada nije menjao veru, niti je imao želju da to učini – jednostavno je verovao da je Bog jedan za sve.
Poslednji dani njegovog života prošli su mirno, ali neočekivano. Tog jutra probudio se oko 10 časova, u društvu dve žene – prijateljice i spremačice. Oko 14 časova zamolio je jednu od njih da mu otvori prozor dok odrema, ali iz tog sna se nikada nije probudio. Umro je tiho, u snu, a obdukcija je pokazala da mu je srce jednostavno stalo.
Godinama ranije, Džej je prošao ozbiljnu operaciju srčanih zalizaka. Bio je svestan da je način života koji je vodio – alkohol, cigarete i poneki porok – ostavio ozbiljne posledice po njegovo zdravlje. Priznao je da ga je ta operacija duboko uzdrmala. Strahovao je da nikada više neće pevati, što mu je predstavljalo najveću tugu. Zahvaljujući savremenoj tehnologiji, uspešno je operisan bez otvaranja grudnog koša, što mu je omogućilo brži oporavak.
- Iako je bio svesno neodmeren, iskreno je govorio o svojim slabostima. Nije krio da je uništio svoje zdravlje i glas, ali je nalazio utehu u tome što je bio dobar prema drugima, iako ne i prema sebi. Imao je dubok osećaj odgovornosti prema svojoj porodici – ćerkama i unuku, koje je nazivao svojom najvećom srećom. Obećao je sebi i njima da će se promeniti, da će živeti zdravije i da će im nadoknaditi sve propuštene trenutke. Želeo je da peva još dugo, da se smeje i da uživa u svakom novom danu.
Bolest srčanih zalizaka, koja je obeležila poslednje godine njegovog života, spada u teže srčane patologije. Srce ima četiri zaliska koji omogućavaju pravilan protok krvi. Kada oni ne funkcionišu kako treba – bilo da se ne zatvaraju potpuno, bilo da ne mogu da se otvore – dolazi do poremećaja u cirkulaciji, što srce dodatno opterećuje. Ova stanja se vremenom pogoršavaju i mogu dovesti do srčane insuficijencije.
Simptomi su često neprimetni u početku, ali kasnije dolazi do zamaranja, otežanog disanja, oticanja nogu, gubitka svesti i problema sa ritmom srca. Najčešći uzroci su degenerativne promene kod starijih osoba, ali i neliječeni visoki pritisak, koronarna bolest, urođene srčane mane, kao i reumatske infekcije.
Lečenje je najefikasnije hirurškom intervencijom. Kada je moguće, zalisci se popravljaju, a u drugim slučajevima zamenjuju – mehaničkim ili biološkim zaliscima. Mehanički traju duže, ali zahtevaju doživotnu terapiju protiv zgrušavanja krvi. Biološki imaju kraći vek, ali ne traže takvu terapiju.
Džej je bio čovek od naroda, neko koga su ljudi prepoznavali po toplini, duši i iskrenosti. Otišao je tiho, ali su njegova dela, reči i pesme ostale – zauvek urezane u kolektivno pamćenje. Bio je ranjiv, ali snažan, grešan, ali dobar, običan, a tako poseban.
