U današnjem članku donosimo priču o ženi čiji se život iz snova u trenu pretvorio u noćnu moru. Ana, mlada žena iz Rusije, živela je mirno, posvećena obrazovanju i karijeri.
Sve se činilo savršenim kada je upoznala Alekseja, muškarca za kojeg je verovala da je ljubav njenog života. Zajedno su gradili dom, maštali o budućnosti i planirali porodicu. Ništa nije ukazivalo na to da će se njeno poverenje jednog dana pretvoriti u strah koji će je naterati na beg.
- Jednog dana, sasvim slučajno, dok je čistila njegovu radnu sobu, Ana je pronašla dnevnik koji je bio pažljivo sakriven. U tom trenutku nije znala da će nekoliko rečenica iz tog dnevnika u potpunosti srušiti svet koji je pažljivo gradila. Prvi tragovi delovali su bezazleno – beleške sa posla, razmišljanja, planovi. Ali stranice koje su usledile otkrile su nešto mnogo mračnije. Ispostavilo se da Aleksej nije bio pravi Aleksej, već muškarac po imenu Dmitrij, koji se predstavljao pod tuđim identitetom.
Ana je sa užasom pročitala kako je pravi Aleksej likvidiran i bačen u jezero, te kako je Dmitrij koristio ruže kao simbol svoje bolesne ritualnosti. U dnevniku je pisalo da je Ana „dodatni element u jednačini“ i da će „uskoro postati deo kompozicije“. Opisao je kako će njen parfem Chanel pomešan sa mirisom ruža biti “prava simfonija mirisa“. U tom trenutku Ana je shvatila da je u životnoj opasnosti.
Bez mnogo razmišljanja, spakovala je najosnovnije stvari i pobegla iz kuće. Potražila je pomoć od Igora, bivšeg programera s mutnim vezama, koji joj je pomogao da dobije novi identitet. Od tada se zvala Eva, navodno iz Novosibirska, sa karijerom računovođe. Preselila se u mali grad i započela novi život, ne izlazeći iz stana, strahujući od senki prošlosti.
- Dani su prolazili, a Ana – sada Eva – se polako prilagođavala novom identitetu. Promenila je izgled, govor, navike. Počela je da veruje da je moguće zaboraviti ko je bila i da može postati neko novi. Ipak, noćne more su bile uporne – u njima se stalno pojavljivao lik njenog muža, jezero, miris ruža. Sve dok jednog dana, pred vratima njenog novog doma, nije pronašla latice ruže i poruku: „Naći ću te svuda.“
Taj trenutak označio je kraj iluzije sigurnosti. Zatvorila se još više, selila se iz mesta u mesto, sve dok nije stigla u Primorsk, mali grad na obali. Tamo je radila u kafiću „Breeze“, trudila se da se uklopi, da ostane neprimetna. I sve je delovalo kao da je konačno uspela, sve do vesti koje su promenile sve.
Lokalni portal je objavio članak o telu muškarca pronađenom u zalivu. Pored tela – čamac sa inicijalima D.N. i note: „Ne bih mogao da živim bez tebe, ljubavi moja.“ Ruže su ponovo bile deo scene. Iako nije bilo fotografija, Eva je znala – to je bio Dmitrij.
Zanemela je od šoka, nesposobna da veruje da je sve zaista gotovo. Pozvala je Igora, koji je potvrdio: Dmitrij Nekrasov, bivši pacijent iz duševne bolnice, identifikovan je na osnovu otisaka. Napokon je slobodna.
Ipak, sloboda nije delovala kao olakšanje. Umesto radosti, osećala je prazninu, kao da joj telo više ne zna kako da diše bez straha. Posetila je obalu gde je telo pronađeno, noseći ružu. Nije znala zašto, ali taj gest je bio kraj jedne priče. Ili njen početak.
Po povratku, nazvala je svoju šeficu Larisu i pitala da li još uvek traže upravnika za drugu salu. Bio je to prvi put da je napravila korak napred, ne iz straha, već iz snage. Znala je da strahovi možda nikada neće nestati, ali je naučila da ne moraju da je definišu.
Eva Sokolova više nije bila maska – ona je postala žena koja se suočila sa zlom, pobegla od smrti i izgradila sebe iznova. A negde na obali, dok galebovi grabe vetar, jedna ruža se ljuljala na talasima – simbol kraja noćne more i početka novog, slobodnog života.
