Ponekad se možemo naći u situaciji kakvu nikada nsimo ni zamišljali i tada se osjećamo povrijeđeno i poniženo baš kao što se desilo jednoj mladoj majci koja je uz to bila u drugom stanju.
Sneg je padao gust i težak, a temperatura je bila duboko ispod nule. Trogodišnje bliznakinje su plakale jer nisu imale mleko za doručak, a kada sam zamolila muža Ivana da ode do prodavnice po mleko, on je odbio, ne pokazujući ni trunčicu griže savesti. Tvrdio je da smo razmazili decu i da mogu piti vodu. Njegov ton je bio grub, kao da se radi o sitnici, a ne o osnovnoj potrebi. Iako su emocije u meni burno ključale, nisam želela da započnem svađu pred decom. Uzela sam kaput, obula čizme i odlučila otići u prodavnicu sama.
Put do prodavnice nije bio dug, ali je svaki korak bio sve teži. Trudnički stomak otežavao je kretanje, a kese u rukama su počele da se usijaju u prstima. Dok sam se vraćala kući, pokušala sam da smirim situaciju porukom, moleći Ivana da mi otključa vrata, ali nisam dobila odgovor.
Kada sam stigla do ulaza, sve je bilo tiho, osim moje tihe patnje. Kucala sam na vrata i zvala ga, sve dok nisam bila toliko očajna da nisam znala šta da radim. Nije bilo odgovora. U tom trenutku, srce mi je bilo ispunjeno besom, a hladnoća mi je prodirala kroz kaput, dok su prsti bili gotovo ukočeni. I dok sam stajala napolju, osećala sam da su svi moji napori, čak i da budem smirena, padali u vodu. Konačno je otvorio vrata, sa osmehom na licu, kao da je sve bila šala. Taj osmeh me zaboleo više nego hladnoća koja mi je probijala kosti.
- Ušla sam u kuću i odmah sam primetila nešto što nije bilo uobičajeno. Pored vrata su stajale čizme koje nisam prepoznavala. Bile su nove, moderne i sigurno nisu bile moje. Srce mi je brže kucalo. U tom trenutku sam shvatila da nešto ozbiljno nije u redu. Ivan je stajao pred kuhinjom, pokušavajući da se ponaša normalno, ali njegov izraz lica otkrivao je nervozu. U tom trenutku sam mogla čuti ženski smeh i zvuk struganja stolice sa druge strane kuhinje. Ušla sam tiho i ugledala ženu koju nisam nikada pre videla. Sela je za stolom, pijuckajući čaj, potpuno spokojna, dok sam ja stajala paralizovana i iznervirana, gledajući Ivana.
On je počeo da objašnjava da je to „samo koleginica“ koja je svratila da sačeka šlep službu zbog kvara na automobilu. Sve je zvučalo kao isprika, ali nijedna njegova rečenica nije uspela da otkloni napetost koja je bila očigledna. U tom trenutku sam pitala Ivana zašto me je zaključao napolju, dok je on sedeo sa njom. Umesto odgovora, samo je slegnuo ramenima i rekao da je želeo malo mira. Ovaj odgovor mi je bio najteži, jer nikada nisam zamišljala da ću biti ta koja će čekati napolju u hladnoći, dok on provodi vreme sa nekim drugim.
Maja, žena koja je sedela za stolom, brzo je shvatila da je situacija ozbiljna. Brzo je uzela svoj kaput i otišla, izvinjavajući se sa nekoliko reči. Kada su vrata zatvorena, u kuhinji je vladala teška tišina, a ja sam samo gledala u Ivana, pokušavajući da procesuiram sve što se desilo. On je pokušao da okrene situaciju na šalu, ali ništa nije bilo smešno. Pitala sam ga da li me je zaključao samo da bi mogao da provodi vreme sa drugom ženom, a njegova tišina bila je sve što sam dobila kao odgovor.
Te noći nisam spavala. Razmišljala sam o svemu što je prethodilo. O godinama u kojima sam se trudila da budem dovoljno dobra, da volim dovoljno. O poverenju koje je iznevereilo sve. Tada sam shvatila da problem nije samo u Maji, već i u njegovom ponašanju, u njegovoj nesposobnosti da pokaže poštovanje, iako smo delili život zajedno. Zaključavanje trudne žene napolju nije bila šala. To je bila jasna poruka.
Sledeći dan, posle dugog razmišljanja, rekla sam Ivanu da moramo da razgovaramo ozbiljno. Nije pokušao da poriče da se viđao sa Majom u poslednjih mesecima. Iako je tvrdio da nije ništa ozbiljno, bilo je jasno da su granice već pređene. U braku nije postojalo ništa „bezazleno“ kada je poverenje narušeno.
Odluka da se preselim kod sestre nije bila laka, ali bilo je neophodno. Spakovala sam samo najosnovnije stvari za sebe i decu, jer je bilo jasno da je Ivan bio više zainteresovan za komfor nego za nas. Kod sestre sam osetila mir i toplinu. Niko me nije terao da čekam napolju, niko nije očekivao da se borim da bih bila voljena. Deca su se smirila, a ja sam napokon mogla da razmišljam. To je bio trenutak kada sam odlučila da zatražim bračno savetovanje.
Ivan je pristao da počnemo sa terapijom. Kroz ovaj proces morao je da prepozna odgovornost za svoje postupke i da shvati koliko su njegovi postupci bili neodgovorni i povređujući. Naučio je da poverenje nije nešto što se podrazumeva, već nešto što se mora zaslužiti.
Danas, mesecima kasnije, radimo na našem odnosu. Iako nije bilo lako, naš brak je sada iskreniji nego ikad pre. Ivan je prešao odgovornost za svoje postupke i potpuno je prestao sa kontaktima sa Majom. Naučila sam da ljubav nije trpeti, već postaviti jasne granice. Shvatila sam da nijedna žena, naročito trudna, ne zaslužuje da bude zaključana na hladnoći,
