Ponekad majke mogu biti jako posesivne kada su u pitanju njihova djeca a posebno se to odnosi na sinove. One ne prihvataju da su odrasli i da žele da imaju svoju porodicu.
Na sopstvenom venčanju, pred desetinama ljudi, nešto što bi trebalo biti najlepši trenutak mog života pretvorilo se u moj najgori trenutak do tada. Moja svekrva, žena koja je veći deo mog života bila prisutna kao tihi nadzor, gurnula je moju glavu u tortu pred svima. “Da nasmejemo sve zajedno,” rekla je kroz smeh koji je još uvek odzvanjao u mojim ušima, iako je prošlo mnogo vremena. U tom trenutku, cela sala je zašutela. Osećala sam hladnu kremu koja mi je prekrivala lice i suze koje su se mešale s bojama torte.
Moj muž, koji je stajao pored mene, smeškao se i pokušavao da smiri situaciju. Njegova reakcija bila je više okrenuta prema gostima, kao da ništa nije značilo. Haljina mi je bila uništena, ali moje srce, koje je do tada bilo ispunjeno ljubavlju i radošću, sada je bilo slomljeno. Gosti su šaptali. Neko se nervozno smeškao, neko samo sagnuo pogled, ali svi su gledali prema meni. Ja sam stajala, umazana tortom, dok je svekrva stajala pored mene sa onim osmijehom koji mi je kasnije postao simbol prezira.
„Nemoj da plačeš,“ rekla je, dok mi je obrisala lice ubrusom, kao da sam neko dete. „Samo sam se šalila, dušo.“ Iako su te reči zvučale kao izgovor, u njenom glasu nije bilo ni trunke šale — samo zadovoljstvo.Pogledala sam svog muža, nadajući se da će me barem zaštititi. Umesto toga, samo je slegnuo ramenima i rekao: „Mama je takva, nemoj da praviš dramu.“ U tom trenutku nešto u meni je puklo. Osetila sam da nisam više samo mlada koja je stajala uz svog muža, već žena koja je bila ponizena pred svima, i to od strane ljudi koji su mi trebali biti najbliži.
- Nisam ništa rekla. Samo sam uzela veo sa glave i gledala svekrvu ravno u oči. U tom trenutku sam odlučila da joj pokažem da nisam ona mlada koja može da bude ponizena. Onda sam stajala, nekoliko sekundi, u tišini, dok su se pogledi svih gostiju smenjivali između mene i nje. Čula sam tiho šuškanje haljina, šapat iza stolova, ali samo njen smeh koji je odjekivao celom salom.
„Hajde, nasmej se, dušo,“ rekla je, glasno, kao da mi daje dozvolu da se nasmejem. „Mlada mora da zna da u ovoj kući ima i šale!“ Podigla sam glavu, obrisala kremu s lica maramicom i pogledala je s odlučnošću.„Onda da se svi stvarno nasmejemo, zar ne?“ rekla sam mirno, ali glasom koji je bio tiši od šapata, ali oštriji od mača.Njen osmijeh je na trenutak nestao. Okrenula sam se prema konobaru i rekla: „Možete li, molim vas, doneti još jednu tortu?“ Gosti su gledali zbunjeno, a ona je bila ukočena, suočena sa mojom odlučnošću.
Kada je konobar donio novu tortu, prišla sam stolu i uzela viljušku. Gledajući svekrvu, rekla sam: „Ova torta je prelepa, zar ne? Ali znate, nije svaka šala vredna osmijeha.“ U tom trenutku sam uzela komad torte i polako ga pritisnula na njen obraz.„Evo, da podelimo humor, da ne bude da se samo ja smejem,“ rekla sam, mirno i odlučno, spustivši komad torte na njen obraz.
Cijela sala je zaćutala. Svi su gledali, a neki su tiho uzdahnuli. Njeno lice je prvo izgubilo boju, a onda je naglo ustala, oči su joj se raširile od iznenađenja i besa. „Kako se usuđuješ?“ viknula je, ali njen glas je bio slab, kao da je shvatila da je prvi put suočena sa nečim što nije mogla kontrolisati.„Isto onako kako si ti usudila mene poniziti,“ odgovorila sam mirno. „Ali vidiš razliku — ja to radim bez mržnje. Ti iz zlobe, ja iz dostojanstva.“Moj muž je skočio prema meni, pokušavajući da me zaustavi, ali nisam popustila. „Šta to radiš? Pred svima?“ pitao je.
„Da,“ rekla sam mirno. „Pred svima. Jer i ona je to uradila pred svima. Samo što ja neću ćutati dok neko uništava ono što sam gradila u sebi.“Svekrva je stajala, drhteći, pokušavajući da nađe reči, ali nije imala nijednu. Po prvi put, nije mogla da opravda svoj postupak. Gosti su počeli da aplaudiraju, najpre stidljivo, a potom sve glasnije. Nisam to očekivala. Nisam želela aplauz — želela sam samo da zna da više nisam ona mlada koja ćuti.
U tišini koja je usledila, uzela sam svoj veo, stavila ga na stolicu i tiho rekla: „Ja nisam vaša lutka, ni vaša šala. Ja sam žena vašeg sina, a ne vaše ogledalo.“Okrenula sam se i izašla iz sale, dok je muzika polako prestajala. Iako su mi ruke drhtale, osećala sam mir u svom srcu koji nisam imala godinama. Kasnije mi je muž došao, pokušavajući da opravda majku. „Znaš da ona nije mislila ozbiljno.“
Samo sam ga pogledala i rekla: „Ona je mislila sve što je uradila — a ja sam konačno uradila ono što sam morala.“Nakon te noći, više me nikada nije pogledala s visine. Možda zato što je shvatila da žena koju je pokušala poniziti više nije ista. Jer kad te neko gurne u tortu — i ti ustaneš s osmijehom — to više nije poniženje. To je tvoj početak.
