U današnjem članku, bavimo se duhovnim i kanonskim pogledom na razvod braka u okviru pravoslavne Crkve, koji se bitno razlikuje od građanskog pojma razvoda. Dok moderni svet često doživljava razvod kao logičan završetak neuspelog odnosa, Crkva ga posmatra kao poslednji i krajnje bolan korak, moguć tek kada su sve druge mogućnosti iscrpljene i uz ozbiljno duhovno razmatranje.
U centru crkvene perspektive nalazi se poimanje braka kao svetog saveza, ne samo između muškarca i žene, već i sa samim Bogom. Taj savez simbolizuje ljubav Isusa Hrista prema Crkvi – vernu, požrtvovanu i večnu.
- Za razliku od svakodnevnog pogleda na brak kao pravni ili društveni aranžman, Crkva brak doživljava kao duhovni čin, što ga čini mnogo više od ugovora ili dogovora dvoje ljudi. Zbog toga crkveni brak ne može biti raskinut jednostavno ili brzo, već jedino u slučajevima kada se naruši njegova suštinska svetost. Mogućnost razvoda se razmatra kroz crkveni sud, a ne kao administrativna procedura.
Otac Dušan, koji je ostavio dubok trag u tumačenju duhovnih pitanja, objasnio je kako crkveni razvod ne funkcioniše kao građanski. Kod građanskog razvoda, dovoljno je da se partneri sporazumeju da više ne mogu zajedno da žive – dogovore se, potpišu zahtev i sud donosi odluku, često u veoma kratkom roku. U tom procesu nema potrebe za traženjem krivice, a svako ima pravo da nastavi život kako želi.
Nasuprot tome, u crkvenom razvodu brak se može razvesti samo ako postoji jasna krivica jedne strane. Ne postoji mogućnost sporazumnog razvoda – neko mora biti odgovoran za duhovni slom zajednice. Crkveni sud temeljno ispituje ko snosi odgovornost, kakvi su bili uzroci narušavanja zajednice, i na osnovu toga donosi odluku o razvodu. Takođe, taj sud odlučuje i o tome pod kojim uslovima će taj pojedinac moći da stupi u novi brak. Ove odluke ne odnose se samo na formalne okolnosti, već na duhovnu zrelost i pokajanje onih koji su učestvovali u raskidu svetog saveza.
Posebno je značajno to što jedan supružnik može pokrenuti crkveni razvod i bez saglasnosti druge strane. Na primer, ako žena smatra da je muž odgovoran za raspad braka, ona može sama podneti zahtev crkvenom sudu, čak i ako ne zna gde se on nalazi ili ako ne želi da učestvuje u postupku. Crkveni sud tada imenuje zakonitog zastupnika koji predstavlja odsutnog supružnika, a proces se nastavlja i može biti okončan bez njegovog prisustva. Ovo pokazuje da Crkva, iako duhovno stroga, ima razvijen mehanizam koji ne onemogućava pravdu čak ni u teškim okolnostima.
- Ipak, razvod u Crkvi se ne podstiče, niti se doživljava kao jednostavno rešenje. On se prihvata tek kada je brak nepovratno narušen, kada se ljubav i zajedništvo više ne mogu obnoviti i kada se jasno utvrdi duhovna šteta. U tim slučajevima, osoba koja želi novi crkveni brak mora pokazati pokajanje, spremnost na promenu i razumevanje težine odluke.
Crkveni razvod nije samo formalnost, već proces koji zahteva duhovnu posvećenost. On nosi sa sobom i posledice u odnosu na budući život u zajednici, učešće u crkvenim obredima i mogućnost sklapanja nove bračne zajednice pred Bogom. Ove odluke nisu isključivo pravne, već prvenstveno pastirske i duhovne prirode, jer cilj Crkve nije kažnjavanje, već isceljenje i povratak duhovnom miru.
Na kraju, iz ove teme se jasno vidi da Crkva ne zatvara vrata onima koji su prošli kroz bol razvoda, ali od njih zahteva istinsko razumevanje svetosti braka, iskreno pokajanje i spremnost da se u budućem životu postupi sa većom duhovnom zrelošću. Brak je za Crkvu sveta tajna, a njegov prekid duboka rana koja se može zaceliti samo duhovnim isceljenjem i milošću Božijom.
