U današnjem članku prenosimo jedinstvenu i emotivnu ispovest Beograđanke Svetlane, koja je zbog ljubavi napustila gradski život i preselila se u selo u okolini Knića, ne sluteći koliko će se njen svakodnevni život promeniti.
Njena priča oslikava duboke razlike između gradskog i seoskog mentaliteta, ali i ličnu borbu za identitet i dostojanstvo unutar jedne tradicionalne porodice.Rođena i odrasla u Beogradu, Svetlana nije nikada imala predrasude prema ljudima sa sela. Njeni roditelji su je učili da vrednuje čoveka prema njegovom karakteru, a ne mestu porekla. Kada je upoznala Gorana, studenta iz Šumadije, brzo su se zbližili. Goran je postao omiljen u njenoj porodici, a nakon godinu dana zabavljanja odlučili su da se venčaju i započnu zajednički život.
- Prvi odlazak na selo delovao je kao bajka. Svekrva ju je dočekala otvorenog srca, stalno se trudila da je ugosti i ugodi joj, nudeći razne domaće specijalitete. Svetlani je imponovalo kako domaćinstvo funkcioniše – organizovano, bogato i vredno. Pomisao da podiže decu u prirodnom okruženju, daleko od gradske buke i zagađenja, učinila joj se kao ostvarenje sna.
Nakon što su se preselili, a fakultet ostavili po strani, Svetlana je ubrzo postala majka – najpre sinu, a potom i ćerkici. U prvim danima majčinstva, svekrvina pomoć bila je neprocenjiva. Iako se Svetlana trudila, često se osećala nesigurno, a svekrva je bila tu da je vodi i ispravlja – ne grubo, već s tonom majčinske brige.
Međutim, ta podrška vremenom je prerasla u potiskivanje. Hrana koju bi ona pripremila često bi bila zamrznuta i zamenjena svekrvinim jelima. Iako nije ništa govorila, počela je da oseća da gubi mesto u sopstvenoj kući. Sve je kulminiralo kada nije odmah dočekala svekrvinu rođenu sestru s kafom i ratlukom, jer je bila zauzeta oko deteta. Svekrvina zajedljiva opaska kako se “sve ostavlja kad gosti uđu na kapiju” ostavila je gorak ukus.
Kako nije imala posao, Svetlana je finansijski zavisila od svekrve i svekra. Njena sloboda izbora počela je da se sužava. Kada bi išli u grad u kupovinu, svekrva bi joj iz ruku uzimala proizvode koje je odabrala, posebno kozmetiku. Kozmetika koju je ranije koristila sada je bila proglašena rasipništvom, a kreme – glupostima. Pokušaji razgovora s mužem nisu urodili plodom jer je smatrao da preteruje – ipak su pod roditeljskim krovom.
- Usledili su i kulturni sukobi. Pridružila se muževim rođacima u nevinom igranju karata ispred kuće, kada je svekrva naglo prekinula zabavu. Rekla joj je da nije red da žene igraju karte s muškarcima, naročito pred očima sela. Svetlana je prvi put glasno odgovorila – u Beogradu se muškarci i žene ravnopravno druže – ali je naišla na zid nerazumevanja. Svekrvin odgovor da se vrati u Beograd bio je šamar za sve njene pokušaje prilagođavanja.
Vrhunac neslaganja dogodio se na sahrani svekrvinog zeta. Svetlanu su prisilili da uđe u sobu s pokojnikom i poljubi ga – iako se nikada pre nije susrela s mrtvim telom. Kulminacija je usledila u trenutku kada je, obuvena u crnu suknju bez čarapa, stala u sprovodnu povorku. Svekrva je viknula na nju pred svima, nazivajući je nevaspitanom jer “žena ne ide bosa na groblje”. Tad je Svetlana izgubila strpljenje i po prvi put pokazala zube.
U tom trenutku je rekla sve što joj je bilo na duši. Odbila je da više prihvata pravila koja je ponižavaju, istakla da više neće trpeti nepravdu samo zato što je „iz grada“ i da je zaslužila da se njene navike jednako poštuju. Njen odlučan stav uzdrmao je temelje njihove svakodnevice.
Iako se odnos sa svekrvom nikada nije potpuno oporavio, tenzije su se povukle. Danas žive pod istim krovom, ali razgovaraju samo kada je nužno. Sve ostalo funkcioniše radi reda – da selo ne bi pričalo.Svetlanina priča svedoči o tome koliko duboko ukorenjeni običaji mogu uticati na svakodnevni život, ali i o snazi lične odluke da se ne izgubi sebe uprkos pritisku okoline. Njena borba nije samo za poštovanje – već i za pravo na sopstvenu istinu i život bez maski.
