Sećanja na proslavu i promene u kulturi gostoprimstva
Svi mi ponekad osvežimo sećanja na trenutke iz prošlosti koji su oblikovali našu svakodnevicu i stavove prema svetu. Jedno od tih sećanja, koje se duboko ukorenilo u srcu, jeste slika savršenog porodičnog okupljanja. Sećam se tačno tog leta 1989. godine, nedeljno popodne, kada je kuća bila u punom radnom ritmu pred dolazak gostiju.
Mama je bila zauzeta po celoj kući. Brzo je pospremala prostorije, zatezala miljee na krevetu, i trčala iz sobe u sobu, upućujući nas da složimo knjige i obavimo sve zadatke pre nego što stignu gosti. “Još malo, samo da izlupam šnicle i napravim pire”, govorila je, prepunog entuzijazma, trčeći kao vrtlog kroz naš dom. Bio je to jedan od onih dana kada je sve moralo biti savršeno. Miris sveže skuvanog ručka već je ulazio u nosnice, a cela atmosfera bila je ispunjena svečanim i veselom energijom.
Tata je, s druge strane, donosio flaše piva i stavljajući ih u frižider, pripremao sve što je bilo potrebno za kasnije. Njegova pažnja je bila usmerena na glancanje ukrasne flaše domaće rakije, dok je tražio odgovarajuće čašice koje bi bile “na dohvat ruke”. Mi, deca, nismo baš razumeli u potpunosti šta se dešava, ali atmosfera u kući bila je toliko vesela da smo se jednostavno prepustili tom osećaju euforije. Duh porodičnog okupljanja osetio se u svakom kutku prostora.
Naravno, mama je insistirala na tome da budem uredna i obučem onu ispeglanu haljinu koju je pažljivo odabrala. Bez pogovora sam se spremila, znajući da gosti dolaze i da želimo da sve izgleda besprekorno. Tada smo svi s nestrpljenjem očekivali dolazak naših dragih gostiju.
Atmosfera u domu
Sećanje na te trenutke ispunjava me posebnom toplinom. Na stolu, svi zajedno, sedili smo i uživali u obroku. Mama, sa svojom uobičajenom ljubaznošću, obratila bi se gostima: “Mora da ste gladni!” – što bi se činilo kao potpuno normalno pitanje, iako su gosti prešli samo nekoliko ulica od centra do nas. Bilo je to vreme kada su se porodice okupljale za zajedničkim stolom, a hrana je bila sredstvo za zbližavanje. Kako čovek jede, uvek su rekli stariji, mnogo govori o njemu, a upravo kroz obrok smo se bolje upoznavali.
Nakon što smo svi uživali u ručku, muškarci bi prešli u dnevnu sobu da popiju “po čašicu domaće” rakije, a žene bi, zajedno u kuhinji, prale suđe, smeštale kolače i razgovarale. Iako su deca bila vesela i zauzeta igrom, bez svađe i nesuglasica, svi smo osećali povezanost i zajedništvo u tom trenutku.
Zadovoljstvo i gostoprimstvo
Kada bi se kafa pripremila, zajedno sa domaćim kolačima, svi su sedili i ćaskali, smejući se i deleći anegdote. Nakon toga, domaćin bi sa gostima odlazio da im pokaže svoj dom. Očekivalo se da se pokaže sve što je bilo vredno pažnje: spavaća soba, plakar, kolekcija ploča i pića. Uvek bi se od gostiju očekivala pristojna pohvala, kao znak uvažavanja i priznanja domaćinske gostoljubivosti.
Značaj gostoprimstva u prošlosti
Ta gostoprimljivost bila je utemeljena na dubokom poštovanju i ljubavi prema drugima. Svaki trenutak bio je prilika za zbližavanje, deljenje, smeh i radost. No, kako vreme prolazi, sve se menja. Danas te lepe tradicije i običaji polako nestaju. Gosti se retko primaju u kuću, a ako već dođu, najčešće su dočekani sa kafom i kupovnim keksom. Žene sada ne provode toliko vremena u kuhinji, a i ako se odluče da kuvaju, to je uglavnom izvanredno, dok je vikendom lakše otići u restoran.
Domaćinstva više ne prave domaću rakiju, a to znači da ta posebna čašica, koja je nekada bila neizostavan deo svakog okupljanja, sada gotovo potpuno nestaje. Kultura zajedničkih trenutaka u kući, sa puno ljubavi i pažnje, polako izumire.
Zaključak
Zastanemo li na trenutak i razmislimo, možemo se zapitati: Šta nam se desilo? Gde je nestala ta gostoljubivost koja je nekada bila simbol naše kulture? Mnogi će se složiti da su se stvari promenile i da je teško pronaći slične trenutke kakvi su bili nekada. Ipak, bilo bi lepo kad bismo se podsetili na vrednosti koje su činile naše porodice snažnijima i više povezanim, te ih pokušali ponovo oživeti u današnjem vremenu.
