U današnjem članku donosimo priču o izuzetnoj umetnici čiji život podseća na uzbudljiv roman prepun strasti, tuge, umetnosti i nezaboravnih ljubavi.
Olga Jančevecka, čuvena pevačica romansi i boemska ikona Beograda, ostala je upamćena ne samo po svom čarobnom glasu već i po načinu na koji je živela – punim plućima, ne obazirući se na norme i očekivanja. Rođena 1890. godine, a preminula 1978, njeno ime ostaje simbol vremena kada je pesma imala dušu, a umetnost bila isprepletena sa svakodnevicom.
- Stigla je u Srbiju bežeći od revolucijom razjarene Rusije, proživela sudbinu koja bi slomila mnoge, a ipak je ostala nepokolebljiva i svoja. Pevala je u kafanama „Kazbek“ i „Velika Skadarlija“, a njene izvedbe bile su više od muzike – bile su doživljaj. Svojim nastupima ostavila je neizbrisiv trag i u radijskom etru, gde je snimala sa glumicom Žankom Stokić, a u jednom periodu je i sarađivala sa legendarnom Džozefinom Beker.
Njen život bio je daleko od običnog. Nastanjena u Kosovskoj ulici u Beogradu, Olga je želela da umre upravo tamo – među ljudima koji su je prihvatili kao svoju. Grob joj je dvadeset godina posle smrti održavao Andrej Gardenjin, ruski plemić koji s njom nije bio u rodu, ali je osećao obavezu da neguje sećanje na njenu veličinu.
Vjera Mujović, glumica koja je oživela njen lik u dokumentarcu Anite Panić, ističe kako su Olgini profesori želeli da postane operska pevačica, ali je ona odabrala romanse – muziku koja joj je gorjela u krvi. Pevati u kafani mnogima se činilo kao korak unazad, ali za Olgu je to bilo ostvarenje sudbine. Bežeći iz Rusije, putovala je preko Konstantinopolja, Splita i Beograda, upijajući životne lekcije iz svake stanice. Njene ljubavne priče bile su legendarne, a zaljubljivala se i u poznim godinama.
Svojim znanjem i emocijom učila je i mlađe umetnike. Sa Usnijom Redžepovom je radila na usavršavanju ruskih ciganskih romansi, pripremajući je za nastupe u pariskom restoranu „Raspućin“. Sa Živanom Saramandićem i Dubravkom Nešović nastupala je na velikim koncertima, a Saramandiću je jednom rekla: „Živane, tiše pevaj, nemoj plašiti decu“, pokazujući svoju duhovitost i umetnički senzibilitet.
Kosta Dimitrijević, koji je kasnije napisao njenu biografiju, navodi da se Olga udavala dva puta. Prvi put sa svega 17 godina za novinara Vasilija Jana Jančeveckog, poznatog po romanu „Džingis Kan“. U braku je rodila sina Mihaila, ali ih je Prvi svetski rat razdvojio na pola veka. Kada je u novinama pročitala da je njen sin živ, Olga se srušila od šoka. Pozvala ga je u Beograd, a njihov susret bio je ispunjen emocijama koje su nadmašivale reči.
- U međuvremenu, tokom putovanja, njen brod je zbog ratnih okolnosti pristao u Carigrad, Kotor i Split. U Zagrebu je upoznala Jurija Azbukina, ruskog advokata i pevača, za kog se udala u 29. godini i s kojim je došla u Beograd. Jurij je bio oličenje ruske velikodušnosti – čak je pristajao da Olgu deli sa zaljubljenim bankarima, verujući da se istinska ljubav ne vezuje lancima.
Olga je živela u eri kada se verovalo u ljubav kao sudbinu, a pesma je bila njen način izražavanja emocija koje su je obuzimale. Njena omiljena pesma bila je „Mimoza“, koju su kasnije mnogi izvođači obožavali da pevaju. Njena harizma bila je tolika da su muškarci prenosili cele cvećare u kafane gde je nastupala, a pevačice su se kućama vraćale u koloni taksija punih cveća.
Dimitrijević ju je često posećivao kako bi zabeležio njena sećanja, a ona je u šali znala da ga prekori što nikad ne donosi ni cveće, ni bombonjere – za nju to nije bilo udvaranje, već znak osnovne pažnje. Čak i u starosti, Olga je zračila posebnom vrstom šarma koji je nadilazio godine.
Kada se osvrnula na svoje prve nastupe, priznala je da ju je u početku plašila kafanska atmosfera. Orkestar preblizu, zadimljena sala i znatiželjni pogledi unosili su nemir, ali je čim bi zapevala, sve iščezavalo. Tada bi svet nestao, a ostajala bi samo pesma – nježna, snažna i iskrena – baš kao i Olga Jančevecka.
