U današnjem članku donosimo priču o ljubavi koja je prevazišla granice država, ali nije uspjela da izdrži pritiske kulturnih razlika, tradicionalnih očekivanja i ličnih ograničenja.
- Priča Alene, Ruskinje koja se zaljubila i udala za Turčina u jednom od najpoznatijih letovališta te zemlje, Alanji, oslikava složenost mešovitih brakova u savremenom svetu.Alena, koja je radila kao turistički vodič u Turskoj, upoznala je svog budućeg muža dok je on vodio lokalni kafić. Njihova ljubav se brzo razvijala – bilo je tu mnogo romantike, obećanja i planova. Ubrzo su odlučili da svoju vezu krunišu brakom. Venčali su se i Alena je ostala da živi u njegovom rodnom gradu, nadajući se zajedničkom životu punom razumevanja i poštovanja.
Međutim, brzo nakon venčanja, usledio je potpuni preokret. Sve ono što je izgledalo kao početak bajke, ubrzo se pretvorilo u realnost iz koje je Alena želela da pobegne. Njen suprug je promenio ponašanje – od nežnog i pažljivog muškarca postao je autoritativan, strog i zahtevan. Na samom početku braka, Alena je suočena sa njegovim zahtevom da više ne radi. Objasnio joj je da je njegova dužnost kao muškarca da izdržava porodicu, dok je njena da ostane kod kuće, kuva i čisti.
Dan za danom, njen život se sveo na obavljanje kućnih poslova, dok je njen muž provodio vreme van kuće, a po povratku bi legao na kauč i gledao televiziju. Od nje se očekivalo da sve bude besprekorno: hrana je morala biti sveže pripremljena i bogata, jer je tako navikao od svoje majke. Kada mu je, u jednoj prilici, servirala supu koju je skuvala prethodnog dana, nastala je prava svađa. Za Alenu, koja je odrasla u sasvim drugačijem kulturnom okruženju, ovakav pristup životu bio je šokantan i iscrpljujući.
Ubrzo je shvatila da gubi sebe. Više nije smela da izlazi iz kuće bez dozvole. Svaki njen korak bio je pod nadzorom. Nije mogla da ode ni do prodavnice ili kozmetičkog salona bez njegovog odobrenja. Kontakti sa prijateljima su joj bili zabranjeni. Osećala se kao da je zatvorena, i to ne samo fizički, već i emocionalno i duhovno. Svaki dan je bio isti, bez ikakve nade da će se nešto promeniti.
- Kao dodatno poniženje, došla su ograničenja u vezi njenog izgleda. Suprug joj je zabranio šminkanje, a odeća koja joj se dopadala – haljine, suknje iznad kolena – postale su nepoželjne. Nije želeo da njegova žena bude „primetna“ ili da se sređuje, a posebno je bio osetljiv na poglede drugih muškaraca. Sve što je nekada činilo Alenu – njena sloboda, ženstvenost i samopouzdanje – bilo je sistematski potiskivano.
Kao da sve to nije bilo dovoljno, počeli su da se javljaju i svakodnevni sukobi oko hrane. Iako je Alena znala da kuva, njena jela bila su ruska, a njen muž je odbijao da ih jede. Zahtevao je isključivo tursku kuhinju, što je stvorilo dodatne napetosti. Trudila se da nauči recepte i udovolji mu, ali nijedan trud nije bio dovoljno dobar. Osećala se nepoželjno, neshvaćeno i stalno na ispitu.
Kroz sve ove izazove, Alena je počela da gubi svoj identitet. Nije više prepoznavala osobu koja gleda u ogledalo. Njena svakodnevica bila je satkana od ćutanja, suza i osećaja zarobljenosti. Iako ju je srce odvelo u nepoznato s ljubavlju, um ju je vratio – sa bolnim, ali oslobađajućim uvidom da taj brak nije ono što želi i zaslužuje.
Nakon godinu dana, donela je tešku, ali nužnu odluku – vratila se kod majke. Danas svedoči o svom iskustvu ne kako bi izazvala sažaljenje, već da bi druge podsetila koliko je važno ne izgubiti sebe u pokušaju da se prilagodimo drugome. Ljubav jeste moćna, ali nije dovoljna ako ne postoji uzajamno poštovanje, sloboda i ravnoteža. Jer u svakom braku, a posebno u mešovitom, razlike ne smeju da postanu lanac oko duše
