U današnjem članku govorićemo o jednoj od najupečatljivijih muzičkih figura sa prostora bivše Jugoslavije Doni Ares, rođenoj kao Azra Kolaković 1977. godine u Bihaću. Bila je žena koja je svojim glasom, emocijama i istinom ostavila neizbrisiv trag.
Njena karijera nije bila samo zbir hitova i nastupa – bila je životna priča ispričana kroz muziku, iskrena i bez kompromisa. Od samog početka njenog umetničkog puta, isticala se autentičnošću. Nije se trudila da se uklopi – bila je svoja. Njene pesme su dirale srce, a energija koju je unosila u nastupe činila je da publika oseća svaki stih. Iza scenskog imena Dona Ares, krila se umetnica koja nije pravila razliku između života i umetnosti – sve što je bila, utkala je u svoje delo.
- U 2014. godini, kada je saznala da boluje od raka materice, odlučila je da se ne povuče u tišinu već da javno podeli svoju borbu. Način na koji je to učinila bio je toliko dirljiv i hrabar da je postala simbol otpornosti i snage. Nije skrivala bol, strahove ni suze. Snimala je video dnevnike iz bolničke sobe, delila misli i osećanja kroz objave na društvenim mrežama i napisala autobiografsku knjigu „Soba za nikoga“, u kojoj bez ulepšavanja opisuje sve faze svog suočavanja sa bolešću. Tim činom je pomogla mnogima – dala im je glas, podršku i osećaj da nisu sami.
U jednom intervjuu izjavila je da veruje da ju je “otrovalo mleko”, što je izazvalo razne komentare, ali još više pokazalo njenu otvorenost da o svemu govori bez straha. Iako je u jednom trenutku izgledalo kao da bolest posustaje, rak se vratio, nemilosrdnije nego ranije. U tom periodu, Dona nije prestajala da se bori, ni fizički ni duhovno. Objavljivala je fotografije, beleške, misli. Njena poslednja objava, svega nekoliko dana pre smrti, bila je slika iz perioda pre bolesti, uz poruku: „Voli vas vaša Dona Ares.“
Umrla je 2. oktobra 2017. godine, u svom rodnom Bihaću, u 40. godini. Njena smrt potresla je javnost, ali i ostavila snažnu poruku o tome koliko je važno živeti istinito, ne skrivati se i govoriti bez stida o onome što nas boli. U poslednjim mesecima života, razvela se od supruga Džavida Ljubovcija, koji je do tada bio uz nju tokom čitave bolesti. U objavama na društvenim mrežama, pisala je o tome kako se pomirila s tim da rak neće nestati, i da pokušava da živi kao da je potpuno zdrava. Naglasila je da je greška što je ranije žrtvovala sebe zarad karijere, jer nije pronalazila vreme za sebe.
- Godine 2015. govorila je koliko je zbog posla zaboravila na lične potrebe. Kazala je da ljudi moraju da nađu vreme za sebe i da je njena najveća greška bila što to nije radila. Posao joj je bio sve, a zdravlje je zapostavila. Njena samokritičnost u tim trenucima bila je još jedno svedočanstvo o dubini njene ličnosti.
Posle njene smrti, pažnju javnosti privukla je činjenica da se Džavid nije pojavio na sahrani niti se oglašavao o njihovom raskidu. Ipak, u jednoj od retkih izjava, rekao je da ne zamera Doni ništa i da zna da ni ona u srcu nije imala loše namere prema njemu. Govorio je o poslednjim danima koje su proveli zajedno i kako je, kada je bolest zahvatila mozak, sve postalo još teže. Naveo je da su lekari u Danskoj još u aprilu predvideli koliko joj je vremena ostalo, i da je njena jedina želja bila da poslednje dane provede sa porodicom. Nije više bilo nade za izlečenje, ali ona nije patila – težina se smanjivala, lekovi su olakšavali simptome, a bolova nije bilo.
Dona Ares nije tražila sažaljenje. Želela je da se vidi istina – u bolesti, slabosti, ranjivosti. Želela je da ljudi znaju kako izgleda borba, ne da je sažaljevaju već da iz nje izvuku snagu. I baš zbog toga, iako fizički više nije prisutna, njezina priča i poruka i dalje žive. Ona je bila više od muzičarke – bila je simbol istine, hrabrosti i čoveka koji se ne predaje, čak ni kada zna da mu kraj dolazi. U tišini je otišla, ali je ostavila trag koji odzvanja – kroz reči, note i sećanja.
