U današnjem članku donosimo priču o životu i poslednjim godinama Josipa Pejakovića, jednog od najvoljenijih bosanskohercegovačkih glumaca, čija je smrt u 78. godini života potresla mnoge.
- Njegov sin Dejan objavio je vest koja je odmah izazvala talas tuge i sećanja na čoveka koji je ostavio neizbrisiv trag u kulturi. Na društvenim mrežama javili su se brojni umetnici, prijatelji i poštovaoci, među njima i Nihad Kreševljaković i Lana Zablocki, ističući koliko je Pejaković bio poseban. Njegova životna energija i volja da se bori do poslednjeg trenutka ostali su svima kao primer.
Iako je tokom poslednjih deset godina vodio neprekidnu borbu sa bolešću, Josip Pejaković nije posustajao. Prošao je kroz čak 17 operacija, neke od njih višesatne i izuzetno komplikovane. Još 2019. godine govorio je kako su ga lekari gotovo otpisali, ali je uspeo da se vrati na noge, pokazujući neverovatnu snagu duha. Rođen je davne 1948. godine u Travniku, gradu u kojem je završio osnovnu i srednju školu, a zatim je krenuo put Sarajeva, gde je diplomirao glumu u čuvenoj klasi Kaće Dorić i Josipa Lešića. Njegove prve velike uloge bile su Tuzenbah u Tri sestre Čehova i Filtos u Koncertu u jajetu Fernanda Arabala, pod režijom Kaće Dorić.
Tokom karijere, ostvario je više od 50 premijernih uloga u Narodnom pozorištu Sarajevo. Igrao je u filmovima kao što su Ljudski faktor i Kuća pored puta, a njegovo ime vezuje se i za niz monodrama koje su obeležile jednu epohu. Publika ga je doživljavala ne samo kao umetnika, već i kao čoveka koji u svaku reč unosi srce. I nakon brojnih zdravstvenih problema, našao je snagu da govori o svojim iskustvima, pričajući o borbi za život, dugim operacijama i trenucima kada je, kako kaže, bio klinički mrtav.
Sećao se trenutaka kada su lekari govorili da je gotovo, a on je ipak preživljavao. Govorio je da se oseća kao njegova zemlja, Bosna, ranjena i umorna, ali puna života. Podsetio je i na teške trenutke kada su mu lekari predlagali amputaciju noge. Njegovo telo bilo je izmučeno: operacija slepog creva, ugrađeni stentovi, dvostruki bajpas, borba sa bakterijama koje su mu napadale organizam. Doživeo je i gangrenu, a njegova kilaža pala je na nivo koji je imao kao mladić na regrutaciji.
- Ipak, zahvaljujući pomoći ljudi velikog srca, uspeo je da pređe u Zagreb na dalje lečenje. Posebno se sećao kako su se tada angažovali tadašnji gradonačelnik Zagreba Milan Bandić i načelnik opštine Centar. Uz napore lekara i ogromnu želju za životom, vratio se u Sarajevo zdraviji i sa više nade. Ali tu nije bio kraj njegovim mukama. Nova povreda noge donela je novi niz problema, a lekari su ponovo predlagali amputaciju. On je to odbio i odlučio da potraži spas u inostranstvu.
- U toj potrazi pojavio se profesor Ninković, čuveni stručnjak za rekonstruktivnu i plastičnu hirurgiju. Kada mu je sin poslao dijagnozu, profesor je odgovorio: „Ja ovo mogu rešiti.“ Operacija je bila ponuđena besplatno, ali je bilo potrebno uplatiti kauciju od 35.000 evra. Josip taj novac nije imao. Onda se dogodilo nešto što ga je zauvek obeležilo – čovek iz Beča, koga nikada nije upoznao, uplatio je taj iznos u roku od 15 minuta. To je za njega bio dokaz da dobri ljudi zaista postoje.
Tada se pokrenula i velika solidarnost ljudi iz dijaspore. Krajišnici iz Skandinavije organizovali su akciju „300 kruna za Josipa Pejakovića“, a slične akcije stigle su i iz Australije. Kada su ga pitali kako je moguće da umetnik takvog ugleda mora da traži pomoć, objasnio je da su u Bosni i Hercegovini hirurzi procenili da tamo ne može dobiti potrebnu intervenciju. Administrativne prepreke bile su ogromne, ali se na kraju uključio i tadašnji premijer i kampanja je zaustavljena.
Kasnije je lečenje nastavio u Foči, gde je osetio iskrenu brigu lekara. Tamo mu je, kako je sam isticao, doktorica Helena Marić čak ustupila svoju kancelariju kako bi imao prostor za oporavak. U tim trenucima govorio je da su mu u Foči spasili ne samo život već i nogu i glavu. Verovao je da bi posle amputacije možda pao u depresiju i odustao od svega, ali nije – uspeo je da se podigne i nastavi dalje.
Na kraju svog životnog puta, Josip Pejaković ostavio je iza sebe ne samo bogatu umetničku karijeru, već i priču o ljudskoj snazi, upornosti i dobroti. Bio je sedam puta otpisan, a sedam puta se vraćao. Njegova smrt rastužila je mnoge, ali uspomena na njega i dalje živi kroz uloge, kroz priče o njegovoj borbi i kroz sećanje na čoveka koji je znao da život nikada ne treba odustati
