U današnjem članku govori se o životu jedne porodice na periferiji Priboja, čiji se dani odvijaju tiho, ali uz stalnu napetost. Ljubica, žena u sedmoj deceniji, trudi se da očuva red i brine o kući otkako je njena ćerka Vera otišla.
- U maloj prizemnoj kući žive troje dece i bolesni suprug, a svakodnevica im je postala previše teška da bi se nosili sami. Sve se promenilo onog dana kada je Vera spakovala torbu i otišla bez reči, ostavljajući porodicu u neizvesnosti.
Tri nedelje pre toga, Vera je napustila Lazara od deset godina, Marka od sedam i Milicu od četiri. Nije ostavila adresu, samo je rekla: „Ne mogu više ovako. Želim da živim.“ Bila je to žena koja se već jednom suočila sa životnim slomom – razvodom. Njen bivši muž je radio u Nemačkoj, a ona se vratila roditeljima. Nije uspela da nađe posao, živela je od socijalne pomoći i skromne pomoći roditelja. Nedavno je upoznala vozača dostavnog vozila iz Kragujevca i započela vezu s njim. Zajedno su otišli na more u Crnu Goru i od tada joj se gubi svaki trag.
Kad je tog dana u junu sela u auto, deci je rekla da ide na nekoliko dana. Ali dani su prolazili, zatim nedelje, a poziva nije bilo. Nije poslala ni novac, ni poruku. Ljubica i njen muž Ljubiša pokušavali su da objasne unucima šta se dešava, ali reči nisu dolazile. Strah i nemoć gušili su ih svakog jutra kada bi videli uplakana dečja lica.
Lazar, najstariji, prestao je da se smeje. Njegova soba odjednom je postala ogromna i prazna. Marko je prestao da trči sa vršnjacima, a crteži su mu odjednom nosili tugom ispunjene poruke – porodica mu je bila nepotpuna. Najmlađa, Milica, tek je počinjala da shvata svet oko sebe, a njene noći bile su ispunjene plačem i prizivanjem majke. Te male ruke tražile su sigurnost koju više nisu mogle da dobiju.
- Ljubica je tada preuzela ulogu stuba porodice. Brinula je o obrocima, o lekovima za Ljubišu, o detinjim suzama. „Svaki dan je borba,“ govorila je, „moram biti i majka i otac, a deca traže ono što ja nisam – traže majku.“ Ljubiša je, iako sa bolesnim srcem, svakog jutra odlazio po namirnice, a Ljubica je noćima šaptala priče pred spavanje, ne uspevajući da zameni majčin zagrljaj.
- Lazar je pitao: „Mama, hoćeš li se vratiti? Zar me više ne voliš?“ Marko je šapnuo baki dok je gledao crtež: „Ako mama ne dođe, hoćemo li ikada opet biti cela porodica?“ Milica je ćutala, ali njene suze su govorile više od reči.Deset dana nakon Verinog odlaska, Ljubica je nazvala ćerku. Očekivala je da će Vera pokazati trunku kajanja. Umesto toga čula je: „Ne mogu više to. Daj ih njihovom ocu ili neka ih socijalna preuzme. Ja ne mogu ovako.“ Veza je prekinuta. Ljubica je ostala nemoćna, svesna da su sada sami.
Sedamnaest dana nakon tog poziva, na pragu se pojavio Radovan, otac Verinog bivšeg muža. Došao je iz Valjeva sa papirima o privremenom starateljstvu. „Moj sin je u Nemačkoj, ali ja ne mogu više da gledam ovu decu kako propadaju,“ rekao je. Ljubica je pročitala dokumente i znala da je borba završena – snage i sredstava više nije bilo.Deca su reagovala različito. Lazar je tiho pitao: „Deda Rade, zna li mama?“ Milica se stegla uz baku i šapnula: „Hoću da budem s tobom.“ Marko je pružio crtež kuće, tri deteta i starog čoveka sa sedom kosom. U crtežu je dodao psa kojeg nisu imali – možda simbol nade.
Radovan ih je poveo u svoje selo kraj Valjeva, u skromnu kuću gde je svako dete dobilo sobu. Uložio je trud, nabavio stare komade nameštaja i povezao ih sa psihologom. Polako su se privikavali. „Neću da lažem,“ priznao je, „bilo je teško. Lazar je noću mokrio, Milica je tražila majku, Marko je ćutao. Ali nisam odustao. Nisam im otac, ali sam deda. I čovek.“Ljubica i Ljubiša su ih posećivali vikendom. Donosili su im domaći sok, pite i sitne poklone. Svaki rastanak bio je bolan. „Kad ih vidim, srce mi se cepa i leči u isto vreme,“ rekla je Ljubica. „Srećni su, ali nisu cela porodica.“
Meseci su prolazili. Lazar je počeo da ide na fudbalske treninge i ponovo je pronalazio osmeh. Marko je crtajući stvarao svet u kojem su svi zajedno. Milica se privikla na vrtić, sve ređe je plakala, ali je i dalje u crtežima tražila majku. Radovan ih je svake večeri učio o snazi i ljubavi. „Ne molim Boga da Vera dođe i kaže ‘izvini’, nego da deca izrastu u ljude,“ govorio je tiho.Vera se više nikada nije javila. Njen broj je ugašen, profil obrisan. Neki kažu da je i dalje u Crnoj Gori, ali nikom se ne javlja. Deca su nastavila dalje, noseći u sebi tugu, ali i snagu. Život im je pokazao da nije sramota pasti – sramota je ostati ležati kad imaš za koga da ustaneš
