Letovanja u Sutomoru za jednu ženu predstavljala su simbol mira, bezbrižnosti i osećaja da ima nešto što pripada samo njoj i njenoj ćerki. Već osamnaest leta zaredom vraćale su se na isto mesto, iznajmljujući istu sobu kod istog domaćina, čoveka po imenu Slaviša.
- On je važio za osobu koja ume da ugosti, za nekoga ko je u očima svojih gostiju bio domaćin za primer. Uvek ljubazan, pomalo šaljiv, pažljiv – donosio im je kafu ujutru, interesovao se za posao, za godine koje su prošle, pravio se da je deo njihove male porodice. Sve je delovalo sigurno i toplo, a ona je verovala da na tom mestu može da spusti gard i uživa.
Godina za godinom, to mesto postajalo je njihovo utočište. Njih dve su tamo imale svoju rutinu: jutarnje kafe, odlazak na plažu, povratak predveče, šetnje kroz gužvu, miris mora i buke talasa. Ćerka je, kako je rasla, počela izlaziti s društvom, dok je majka ostajala na terasi, uz knjigu i tišinu koju je volela. Slaviša bi s vremena na vreme svratio, zastao na par minuta, razmenio poneku reč i nastavio dalje. Takva je bila atmosfera, bez ikakvih znakova da bi se nešto moglo promeniti.
Jedne noći, u tišini nakon ponoći, začulo se tiho kucanje na vratima. Majka je pomislila da je možda ćerka nešto zaboravila ili se vraća ranije, možda je neki turista pogrešio sobu. Ispod prstiju je okrenula ključ i otvorila, a prizor koji je ugledala zaledio joj je dah. Slaviša je stajao potpuno go ispred nje. Nije bilo ni trunke stida u njegovim očima, samo neka mračna odlučnost koja je u tom trenutku uništila sve godine poverenja. Tiho je izustio: „Verice… znam da si sama, da ti treba neko… došao sam da ti pružim nešto što zaslužuješ.“
U sekundi joj je kroz glavu prošlo hiljadu misli, ali telo joj je bilo kao skamenjeno. Samo je uspela da mu zalupi vrata pred nosom, da zaključava bravu više puta i sedne na krevet, tresući se. Ćerka je spavala u drugoj sobi, ali se čulo kako se trgnula i pitala da li je sve u redu. „Jeste, samo neko kucao greškom“, slagala je majka, ne želeći da izaziva paniku. Te noći nije mogla da sklopi oči, osećajući se izdano, povređeno, prevareno. Godinama je tog čoveka doživljavala kao nekoga od poverenja, a on je to iskoristio na najgori način.
- Sutradan ujutru Slaviša se ponašao kao da se ništa nije desilo. Doneo im je kafu, osmehivao se, čak se našalio pitajući da li ih je sinoć slučajno probudio. U njenim očima više nije bilo ni trunke one prijatnosti, samo osećaj gađenja. Nije mu odgovorila, samo je zatvorila vrata. Razmišljala je šta da uradi – da li da sve prijavi, da li da pobegne odmah, ili da ignoriše i odćuti? Osećaj stida i krivice, iako neopravdan, obuzeo ju je u tolikoj meri da nije mogla da donese jasan plan. Odlučila je da ostane još jednu noć, da se spakuju, ostave ključ u sanduče i da odu bez pozdrava. I tako je bilo.
Te poslednje večeri, dok su se pakovale, kroz glavu su joj prolazila sva leta koja su provela tu, sve kafe, razgovori, poverenje. Sada je to mesto postalo nešto što nikada više neće imati isti sjaj. Ujutru su napustile kuću, u tišini, bez ikakvog oproštaja, i otišle na prvi voz. Više se nikada nisu vratile.
Godinama je ćutala, potiskivala, branila sebi da uopšte razmišlja o tome. Onda je jednog dana čula za drugu ženu koja je doživela istu stvar, i koja je isto tako ćutala. Tada je shvatila da takva tišina samo stvara prostor za ljude poput Slaviše da nastave po starom. Zato je odlučila da govori, da ispriča ono što joj se desilo, jer to nije izolovan slučaj već obrazac.
Danas, kada pomisli na Sutomore, više ne vidi ono mesto u kome je nalazila mir. Umesto toga, pred očima joj iskrsne prizor čoveka kog je smatrala prijateljem, a koji je jednog kobnog avgusta, iza osmeha, otkrio lice koje nikada neće moći da zaboravi. Letovanja u Sutomoru za nju više nikada neće biti ista. Ni ona više nije ista osoba. Nešto se u njoj zauvek slomilo onog trenutka kada je zatvorila vrata pred golim domaćinom i shvatila da poverenje može nestati u jednoj jedinoj noći.
