U današnjem članku prenosimo jednu zanimljivu priču iz vremena kada je i najobičniji vic mogao da bude razlog za ozbiljne probleme.
- U to doba politički vic mogao je nekoga da odvede čak na Goli otok ili bar u nepriliku sa UDB-om, ali se jedan ipak širio šapatom i smehom kroz različite krugove društva. Ono što ga je činilo posebnim bila je činjenica da ga je voleo lično Josip Broz Tito. Iako nije bio dozvoljen, taj vic je bio tolerisan, pa čak i omiljen u najvišim državnim sferama.
Tito je, uprkos ozbiljnosti svog režima, važio za čoveka sa izuzetnim smislom za humor. Voleo je da sluša i da priča viceve, posebno one koji su ga prikazivali na ironičan način. Važno je bilo da budu duhoviti i izgovoreni u sigurnom društvu, daleko od partijskih ušiju i službenih zapisničara. Posebno su ga zabavljale šale u kojima je i on sam bio meta, pod uslovom da je publika bila probrana i atmosfera opuštena.
Glumac Velimir Bata Živojinović, koji je često boravio na Brionima, kasnije je govorio o neformalnim večerima kada se uz vino, cigare i klavir raspravljalo o umetnosti, ali i o zabranjenim šalama. Tito je tada znao da bude posebno raspoložen za priču, pa je neretko i sam započinjao razgovor pričajući vic koji je bio više od obične šale.
Među mnogim pričama posebno se isticao jedan vic koji je Tito rado prepričavao svojim gostima, naročito kada su u pitanju bile ruske delegacije. Nakon raskola sa Staljinom 1948. godine, Tito je želeo da pokaže da Jugoslavija ima sopstveni put, a to je nekada činio i kroz humor. U tim trenucima posezao je za vicem koji je savršeno ilustrovao razliku između dva sistema.
- Sam vic je kratak, ali snažan: razgovaraju trojica logoraša u sibirskom gulagu. Prvi kaže da je završio u logoru jer je hvalio druga Popova. Drugi objašnjava da je dospeo tamo zato što ga je kritikovao. Treći mirno kaže: „A ja sam drug Popov.“ Ova jednostavna šala otkrivala je potpunu surovost totalitarnog sistema u kojem je sve bilo opasno, pa čak i postojanje samog čoveka o kojem se priča.
- Kada je Tito ispričao ovu anegdotu Hruščovu, reakcija nije bila ono što bi se očekivalo. Hruščov je ostao ćutljiv, nije se nasmejao niti je prokomentarisao. Tito se, međutim, smeškao, svestan duboke simbolike koju nosi vic. Njegov osmeh nije bio samo smeh zbog šale, već poruka o slobodi i razlici u pristupu vlasti između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza.
U vreme Hladnog rata, vicevi su često služili kao ventil za narodno nezadovoljstvo. U socijalističkim zemljama ljudi su kroz humor iznosili ono što su se bojali da kažu otvoreno. Kada se takvim sredstvom poslužio i predsednik jedne zemlje, to je imalo poseban značaj. Za Tita, ovaj vic nije bio samo zabava već i diplomatski signal – poruka da se u njegovoj zemlji može nasmejati čak i na račun vlasti.
Bata Živojinović se sećao kako mu je Tito ponekad davao zadatak da pred gostima iz Moskve ispriča upravo taj vic. U prostoriji bi tada nastao trenutak neprijatne tišine, a neki bi se iz pristojnosti osmehnuli. Ipak, bilo je i onih kojima se lice smrknulo, kao da su čuli nešto zabranjeno. Tito bi tada samo pojačao smeh, uživajući u nelagodnom trenutku i dodatno potvrđujući svoju moć da se šali čak i o najosetljivijim temama.
U tom vremenu, kada su se mnogi obični građani Jugoslavije bojali da progovore o državnom vrhu, Tito je ponekad sam razbijao led. Njegova spremnost da prihvati šalu o sebi govorila je mnogo o njegovoj političkoj taktici i osećaju za merenje atmosfere. Smeh je postao svojevrsni lakmus papir slobode u jednom strogo kontrolisanom društvu.
Vic o drugu Popovu ostao je zapamćen ne samo kao smešna priča nego kao simbol otpora rigidnom sistemu. Jedna kratka rečenica izgovorena u logoru nosila je u sebi celu filozofiju jednog vremena – da je moć često toliko apsolutna da postaje i smešna. Tito je to znao da iskoristi, pretvarajući običan vic u instrument državničke veštine.
Na taj način, kroz humor, uspevao je da pokaže da Jugoslavija nije potpuno zatvorena država i da u njoj postoji prostor za ironičan osmeh. Njegova sposobnost da se nasmeje, čak i kad je reč o njemu samom, bila je retka osobina među vladarima tog doba. Upravo zbog toga, priča o vicu i danas kruži kao podsetnik na vreme kada je smeh bio mnogo više od zabave – bio je mali znak slobode u svetu strogih pravila i političkih ograničenja.
