U današnjem članku donosi se potresna ispovest jedne žene iz Bosne, Amre Behe, koja je progovorila o užasima koje je preživela tokom i nakon porođaja.
Njena priča otkriva tamnu stranu porodičnog nasilja i psihičkog zlostavljanja, koje je trpela godinama, skrivajući patnju iza zatvorenih vrata, u tišini i strahu.Amra započinje svoju priču snažnim rečima: “Ono što sam ja prošla nakon porođaja, ne bih poželela ni najgorem neprijatelju.” Već u ranim fazama njihove veze, njen partner je počeo da je izoluje od prijatelja i porodice, koristeći manipulaciju i kontrolu kao osnovna sredstva za dominaciju. Optuživao ju je da svaka njena prijateljica ima loš uticaj, da svaki muškarac kog poznaje ima veze sa njenom prošlošću. Sve to, kako Amra kaže, nisu bile istine, već sredstva da je odvoji od sveta.
- Već tokom trudnoće suočila se s psihičkim nasiljem, koje se brzo pretvorilo u fizičko zlostavljanje. Jedan od najstrašnijih trenutaka bio je kada je bila svezana crnom trakom, sa vezanim rukama i nogama, i zalijepljenim ustima kako ne bi mogla vrištati. Bila je zarobljena iza vrata, nemoćna da priđe svom detetu koje je plakalo gladno. Taj bolni trenutak ostavio je dubok trag u njenom sećanju, jer, kako kaže, njen sin Kan je tada bio tek beba.
Većina ljudi iz njenog okruženja je smatrala da ta veza nije dobra, ali nije znala pravu istinu. O svom partneru je znala samo laži — od pogrešnih godina koje je tvrdio da ima, do izgovora da brine o majci, dok je zapravo vreme provodio sa drugim ženama.
Kao dodatni šok, nakon porođaja, na njena vrata pokucala je žena koja je tvrdila da nosi dete njenog partnera. To je bio udarac koji je potvrdio sve njene sumnje. Nije bila jedina žena u njegovom životu — tokom deset godina braka, on je imao čitav harem. Ipak, Amra je bila jedina koja je zaista živela s njim, a sve ostale su bile deo njegovog dvostrukog života.
Psihičko maltretiranje koje je trpela krenulo je od sitnica. “Zašto si kupila tu kremu?” prelazilo je u zabrane, kritike i stalno umanjivanje njene vrednosti. U tom trenutku nije shvatala razmere problema, ali kad se emocionalno distancirala i osvrnula na prošlost, shvatila je da se nalazila u ozbiljnoj situaciji. Počela je da propada, gubila je kilograme, a prijateljice su primećivale njenu promenu.
- Strah je bio stalni saputnik. Nije imala snage da svojim roditeljima prizna kroz šta prolazi, posebno jer joj je otac bio teško bolestan. Krila je istinu, pokušavajući da zaštiti i sebe i njih.Fizičko nasilje trajalo je godinama, od rođenja deteta pa sve do 2016. godine, kada se prvi put usudila da ga prijavi. Ipak, strah i nesigurnost su je naterali da se vrati — povukla je prijavu i vratila se iz Sigurne kuće njemu. Tada je boravila tri noći kod prijateljice, skrivajući se sa detetom i plašeći se da će ih pronaći.
Jedan od najšokantnijih detalja jeste način na koji je bila zlostavljana — tukao ju je mokrim peškirom, kako ne bi ostale modrice. To su bile njegove takozvane “vojničke metode”. Iako je prijavila nasilje, nakon nekog vremena ipak se vratila, jer – kako kaže – u ženi se desi svašta. Strah za dete, strah za sebe, nedostatak snage i samopouzdanja — sve to ju je lomilo. Danas kaže da je potpuno druga žena u poređenju s onom kakva je bila sa 20 godina.
Tek mnogo godina kasnije, odlučila je da ponovo podnese krivičnu prijavu. Tada je već mnogo toga naučila — o psihologiji, o manipulaciji, o obrascima ponašanja zlostavljača. Opisuje ga kao klasičnog manipulatora, koji nije uspeo da je potpuno uništi.Kao posledica svega što je prošla, Amra je završila na psihijatrijskom lečenju, gde joj je dijagnostikovan bipolarni poremećaj i emocionalne oscilacije. Ipak, nije dozvolila da je to slomi. Danas ide na psihoterapiju, oseća se bolje i kaže da više nema strah od ničega.
Njena priča je upozorenje svima — da nasilje često počinje tiho, da se može kriti iza svakodnevnih rečenica i da se predugo može ćutati iz straha. Ali takođe je i poruka nade — da je moguće izaći iz pakla, stati na noge i izboriti se za dostojanstvo i mir.
