U današnjem članku govorićemo o unutrašnjem putovanju koje mnogi od nas prolaze putu od pretvaranja da sve možemo, do trenutka kada priznamo sebi da ne moramo sve. Sve je možda počelo jednim bezazlenim ritualom potrebom da se krevet savršeno namesti pre nego što dan zaista počne.
Ili možda onom tihom nesigurnošću kada se obriše fotografija jer lice otkriva tragove umora. Možda je ključni trenutak bio kada se izgovori „da“, dok unutrašnjost vrišti „ne“. Tada se ne čini kao nešto veliko. Ali, to je početak.Godinama se gradio život sa besprekornim fasadama, onaj koji ostavlja utisak da je sve pod konac. Društvene mreže su prikazivale filtrirani svet u kojem su fotografije bile svetle, osmesi puni, dani ispunjeni. Ljudi su govorili: „Blago tebi, sve stižeš.“ A u stvarnosti, ništa se nije stizalo. Nisu se spavale noći. Nisu se disali trenuci. Nije se živelo. Samo se trajalo. I činilo ono što se od nas očekuje.
- U toj trci za potvrdom i prihvatanjem, sakupljali su se aplauzi, a gubio se sopstveni identitet. Naučena potreba da se ćuti kad zaboli. Da se smeši i kad su oči pune suza. Da se čvrsto drži sve pod kontrolom, jer puštanje znači strah od nepoznatog. Unutrašnji glas bio je strog, neumoljiv. Svakog dana je ponavljao: „Još samo ovo. Samo neka ovo ispadne kako treba.“ A život ne čeka da sve ispadne savršeno.
Promena nije došla dramatično, bez najave. Došla je tiho. Došla je kao zamor kostiju, duše, misli. Kao jedno iskreno „ne mogu više“, izgovoreno tek u sebi. Kao pogled u ogledalo i neprepoznavanje lica koje gleda nazad. Došla je kao tišina, koja je prvi put zvučala kao istina. U toj tišini se pojavila sloboda. Dozvola da se ne zna sve. Da nije nužno biti najbolji. Da ne mora sve da bude ispod konca i pod kontrolom.
- Tada se donosi tiha, ali snažna odluka – da se bira život, a ne forma. Da se vrednuje trenutak, a ne plan. Da se izabere autentičnost, a ne perfekcija. I ono što je usledilo nije bio kraj sveta. Naprotiv.
Krevet ponekad ostane nenamešten. I ništa strašno se ne desi. Nekad se kasni nekoliko minuta. I niko ne pobesni. Objavi se slika na kojoj lice ne izgleda kao iz reklame. I svet se i dalje okreće. Umor i dalje postoji, ali to je umor od življenja, a ne od pokušaja da se nadmudri život. I to je ogromna razlika.
Ako se ovo čita u trenutku kad neko oseća da više ne može, kad je umoran od truda da bude savršen – ovo je ta poruka da stane. Da udahne. Da zna da nije slab. Nije lenj. Nije neorganizovan. Samo je – čovek.
Svakodnevno se suočavamo s očekivanjima – spoljašnjim i unutrašnjim. Ali najteža borba vodi se unutar nas samih. Jer taj unutrašnji kritičar retko kada ćuti. Retko kada kaže: „Dovoljna si.“ A zapravo, to je ono što najviše treba da čujemo. Zato, neka ovo bude taj glas koji kaže: Ne moraš da budeš sve. Ne moraš da se dokažeš. Dovoljna si. Ovako kako jesi. Pogotovo sebi.
Perfekcija ne postoji. I niko je ne očekuje, osim nas samih. Kada to spoznamo, kada si dozvolimo da budemo nesavršeni, ranjivi i stvarni – tada počinje prava sloboda. I tada zapravo počinjemo da živimo.
