U današnjem članku govorićemo o izuzetnoj životnoj priči Aleksandra Kneževića, čoveka koji je prošao neverovatan put od novinara, preko monaštva, do univerzitetskog profesora i pisca.
Njegov život, prepun preobražaja i duhovnih traganja, oslikava unutrašnju borbu između svetovnog i duhovnog, između prošlosti obeležene kriminalnom scenom devedesetih i budućnosti ispunjene filozofskim i teološkim promišljanjima.
- Knežević je devedesetih godina bio poznato ime u srpskom novinarstvu, radeći za list Politika. Zajedno sa kolegom Vojislavom Tufegdžićem, stvorio je dokumentarac koji je ostavio neizbrisiv trag – Vidimo se u čitulji. Film je, bez ulepšavanja, prikazivao brutalnu realnost beogradskog podzemlja i stekao gotovo kultni status. Pored toga, napisali su i knjigu Kriminal koji je izmenio Srbiju, koja je postala svojevrsni hroničar jednog mračnog vremena.
Međutim, u trenutku kada bi se očekivalo da Knežević nastavi u sličnom duhu, on pravi radikalan zaokret – okreće se duhovnosti i monaškom životu. Prvo odlazi kao iskušenik u manastir Studenicu, a zatim 2004. godine postaje monah u Hilandaru, gde uzima ime Romilo. Taj period predstavlja jedno od njegovih najdubljih duhovnih iskustava. Svojim izborom potpuno se isključio iz spoljnog sveta, komunicirajući sa njim tek povremeno – jednom godišnje putem pisma ili telefonskog poziva. Za njega, manastir je bio mesto gde je planirao da ostane zauvek, da tamo, kako je sam rekao, „ostavi svoje kosti“.
Na Hilandaru piše doktorat, a kasnije se akademski usavršava na Univerzitetu u Oksfordu, gde stiče zvanje doktora teologije 2016. godine. Usledio je i boravak u Parizu, gde je proveo dve godine na postdoktorskim studijama na Katoličkom univerzitetu. Ipak, posle više godina provedenih u potpunoj posvećenosti duhovnosti i učenju, vraća se u Beograd i napušta monaški život, simbolično zatvarajući jedan krug.
Danas, Knežević radi kao predavač na univerzitetima u Nišu i Beogradu, aktivno se bavi pisanjem i dokumentarnim filmom. Nedavno je završio i drugi deo dokumentarca Vidimo se u čitulji, koji se oslanja na materijal snimljen tokom devedesetih, ali donosi novi pristup – fokusira se na psihološke profile četiri aktera beogradskog podzemlja, prikazujući ih kao složene ličnosti, a ne samo kao simbole nasilja.
- U jednom od intervjua, Knežević govori o svom unutrašnjem duhovnom iskustvu. Opisuje trenutke kada je osećao blaženstvo Božije ljubavi, stanje koje ne može da se uporedi ni sa čim svetovnim. Citira starca Siluana Atonskog, koji kaže da duša koja izgubi tu ljubav pati više nego majka koja izgubi dete. U svom romanu „Monah“, koji uskoro planira da objavi, u literarnoj formi prenosi to životno traganje, ističući da monaški život nije jedini način da se dostigne duhovna blagodat.
Kada ga pitaju da li mu nedostaje mir Hilandara, odgovara da mnogi imaju romantičnu predstavu o monaštvu. Prema njemu, prava duhovnost nije pasivna – ona je neprekidno stvaranje, a ne puko zadržavanje u tišini i miru. Navodi mišljenje Junga, koji tvrdi da cilj nije svetost, već celovitost. Ističe da je pravi monah onaj koji stalno teži promeni, rastu, razvoju, i da se duhovni mir stalno smenjuje sa unutrašnjom borbom. “Rat je otac svega,” kaže citirajući Heraklita.
U filozofskom delu svog razmišljanja, Knežević se bavi pitanjem slobode. Poziva se na srednjovekovnog mislioca Joakima od Fjore, koji je predvideo novu duhovnu epohu – doba Duha. Prema Kneževiću, da bi čovek bio istinski slobodan, mora da postane apsolutno jedinstvena ličnost, koja stvara i raste, čak i kada se spolja čini da miruje. Berđajev i drugi mislioci koje citira ukazuju na to da sloboda nije puki izbor – sloboda je stanje u kojem čovek postaje ono što jeste pred Bogom i svetom.
Na kraju, on ističe ideju da je svaki čovek umetnik u sopstvenom postojanju. Jedinstvenost se ne ogleda u monumentalnim delima, već u svakodnevnom samostvaranju. Ukoliko prihvatimo da energija i svet nisu konačni, tada ni čovek nije ograničen – tada postoji prostor za slobodu, za duhovni rast, za “uvećanje u biću”.
Kneževićev život i misao podsećaju nas da duhovno putovanje nema jednu trasu i da autentičnost zahteva hrabrost da se stalno menjaš, da napuštaš poznato i istražuješ novo. U vremenu kada mnogi traže odgovore spolja, njegova priča nas poziva da ih potražimo – unutra.
