U današnjem članku, govorit ćemo o životu i delu Mehmeda Meše Selimovića, jednog od najvećih pisaca 20. veka, čija su dela duboko ukorenjena u ljudskim emocijama, društvenim normama i borbi za identitet.
Rođen 26. aprila 1910. godine u Tuzli, Meša je od malih nogu pokazivao izuzetnu ljubav prema književnosti. Nakon što je završio gimnaziju u rodnom gradu, odlučio je da studira srpsko-hrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je nastavio razvijati svoju strast prema pisanju. Godine 1935. započeo je svoju profesorsku karijeru u Tuzli, ali to je bila samo početna tačka na njegovom putu prema književnoj slavi.
- Njegova književna karijera bila je bogata, ali istovremeno je bio suočen s dubokim unutrašnjim pitanjima o svom identitetu. Na jednom književnom okupljanju u Zagrebu, Meša je odgovorio na pitanje koje je mnoge iznenadilo: zašto se, kao čovek muslimanskog porekla, oseća Srbinom. Njegov odgovor bio je jasan: “Do 1941. sam se osećao Srbinom, a nisam se pitao zašto. Od 1941. znam zašto sam to.” Ovaj iskren odgovor odražava duboku unutrašnju potragu za smislom i jasnoću u periodu punom političkih i društvenih turbulencija.
Iako je poticao iz bosanske sredine, Bosna ga nikada nije u potpunosti prihvatila, kako je to kasnije istakla njegova supruga, Daroslava Darka Božić, ćerka generala Kraljevine Jugoslavije. Uprkos tome, upravo je ljubav prema Darki bila ono što je dalo smisao njegovom životu. Njegova rečenica “Ko promaši ljubav, promašio je život” najbolje oslikava duboku strast koju je osećao prema njoj. Mešin život s Darkom bio je obeležen ljubavlju koja je bila dovoljna da prežive sve nedaće, ali i tragedije.
Prva velika ljubav u njegovom životu bila je Desa Đorđić, profesorka fiskulture, s kojom je imao ćerku Slobodnaku. Međutim, prava ljubav nastala je tek kada je upoznao Darku, ženu za koju je bio spreman da rizikuje sve – svoju porodicu, društveni status i profesionalni ugled. Zbog toga što je napustio svoju prvu porodicu, partijski sud ga je isključio iz Partije, smatrajući njegov postupak nemoralnim. Osećao se duboko pogođen osudom tadašnjeg društva, a mnogi su okrenuli leđa njemu, bivšim saborcima i prijateljima. Ipak, Meša nije odustao od svoje ljubavi prema Darki. Zasnovali su novu porodicu, a u ljubavi, siromaštvu i dostojanstvu živeli su skromno, ali srećno.
- Tragedija koja ga je snašla tokom rata ostavila je dubok trag na njegovoj duši. Njegov brat Šefkija, partizanski borac, pogubljen je zbog sitne krađe, dok je pokušavao da stvori dom za ženu koja je preživela logor. Ovaj događaj izazvao je duboku tugu i osećaj izdaje kod Meše, koji nikada nije oprostio ni Partiji ni svom bratu Tevfiku, koji nije intervenisao. Ove emocionalne rane i bol koji je nosio kroz život, izrodile su jedno od njegovih najvažnijih dela – Derviš i smrt, koje je postalo i pismo bratu, ali i pobuna protiv ideološke bezdušnosti.
Meša Selimović je bio duboko svestan svog nacionalnog identiteta. Smatrao je da, iako potiče iz muslimanske porodice, njegova pripadnost srpskoj književnosti ne umanjuje poštovanje prema vlastitom poreklu. U svom testamentarnom pismu upućenom Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, jasno je istakao da razdvajanje njegovog identiteta predstavlja zloupotrebu njegove ličnosti i njegove književnosti.
Kroz svoja dela, kao što su Tvrđava i Derviš i smrt, Meša je ostavio snažnu poruku o unutrašnjoj borbi, tragalaštvu za smislom i dubokom verovanju u istinu. Njegov život bio je borba za ljubav, pravdu i ljudski integritet. On je verovao u snagu pojedinca da opstane, čak i kada ga svet pokušava izbrisati. Preminuo je 11. jula 1982. godine u svom domu u Beogradu, dok je mirno pratio prenos finala Svetskog prvenstva u fudbalu. Imao je 72 godine, a poslednji trenutak svog života proveo je sa svojom voljenom Darkom, ženom za koju je, kako je kasnije rekao, živeo do poslednjeg daha.
Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana u Beogradu, a pokušaji da budu premešteni njegovi posmrtni ostaci u Sarajevo nisu uspeli. Meša je tamo, gde je poslednji put pronašao mir, ostao zauvek. Njegova književna ostavština i životna filozofija ostaju trajni: vera u ljubav, slobodu ličnog izbora i snagu pojedinca da opstane, čak i u trenucima najveće iskušenosti.
