„Zašto se vi, Mehmede, sin Alije i Paše, izjašnjavate kao Srbin?“ Nakon njegovog odgovora, usred Zagreba je nastao muk

U današnjem članku govorićemo o složenom identitetu i bogatom stvaralaštvu Mehmeda Meše Selimovića, jednog od najznačajnijih književnika 20. veka sa prostora bivše Jugoslavije.

• Rođen 1910. godine u Tuzli, u muslimanskoj porodici, Meša je život posvetio pisanju, razmišljanju i traganju za dubljim smislom postojanja. Njegovi romani poput „Derviš i smrt“, „Tvrđava“ i „Ostrvo“ ostavili su neizbrisiv trag u književnosti i otvorili brojna pitanja o identitetu, veri, pripadanju i ličnoj slobodi. Međutim, osim književnog opusa, njegov život i ideološki stavovi često su bili u centru pažnje zbog njegove izjave: „Ja sam Srbin, musliman po poreklu.“

Ova rečenica i danas budi rasprave i analize. Nije tek puka provokacija, već duboko promišljen odgovor na ličnu istoriju i društvene okolnosti u kojima je živeo. Selimović je pisao na srpskohrvatskom jeziku i bio čvrsto ukorenjen u srpsku i crnogorsku književnu tradiciju. Veći deo svog života proveo je u Beogradu, gde je bio član Srpske akademije nauka i umetnosti i gde je pronašao intelektualnu i emotivnu sigurnost koju nije osećao u Sarajevu. Za njega, nacija nije bila pitanje vere, već jezika, kulture i svesti.

U svojoj autobiografskoj knjizi „Sjećanja“, ističe da su njegovi preci bili muslimani po veroispovesti, ali da su po jeziku i kulturnoj pripadnosti Srbi. Ova definicija identiteta nije odgovarala zvaničnim normama vremena, ali je za Selimovića to bio iskren i autentičan stav. Njegova potreba da izabere sopstveni identitet bila je znak intelektualne hrabrosti i osobne nezavisnosti, u vremenu kada su takva odstupanja nailazila na osudu.

Jedan od ključnih trenutaka u njegovom životu desio se tokom Drugog svetskog rata, kada su partizani bez suđenja pogubili njegovog brata. Ova tragedija duboko ga je pogodila i uticala na njegovo kasnije delovanje. Kada je pokušao da rasvetli okolnosti bratove smrti, suočio se sa institucionalnim pritiscima i socijalnom izolacijom, što je dodatno produbilo njegovu distancu prema sredini u kojoj je dotad živeo. Beograd mu je pružio novu priliku – okruženje u kojem je mogao da diše punim plućima i stvara bez straha.

• U tom duhovnom azilu, Selimović je mogao slobodno da promišlja o svom identitetu. Za razliku od tadašnjeg uobičajenog pristupa, gde je verska pripadnost automatski određivala i nacionalnu, on je smatrao da vera ne treba da bude osnov za pripadnost narodu. „Ne mogu prihvatiti da me vera svrstava u narod. Ja nisam vernik. A vera je jedini razlog da se muslimani smatraju posebnim narodom“, govorio je, izražavajući duboko razočaranje rigidnim kategorijama koje ne ostavljaju prostora za individualno osećanje pripadnosti.

• Važno je napomenuti da u doba kada je to govorio, bošnjački identitet još nije bio definisan kao zasebna nacionalna kategorija – tek 1971. godine Bošnjaci su priznati kao nacija u SFRJ, a tek u devedesetim godinama to priznanje postaje šire prihvaćeno. Upravo u tom vakuumu između verske i nacionalne pripadnosti, Selimović bira svoj put. Njegovo opredeljenje da se izjasni kao Srbin bilo je više filozofska i kulturna odluka, nego politički stav.

U jednoj prilici, na književnom događaju u Zagrebu, postavljeno mu je pitanje – Zašto se, kao Mehmed od oca Alije i majke Paše, oseća kao Srbin? Njegov odgovor, izrečen bez trunke uzbuđenja, ostao je upečatljiv: „Do 1941. sam se osećao Srbinom, a nisam se pitao zašto. Od 1941. znam zašto sam to.“ Ova rečenica sadrži sve – iskustvo rata, gubitka, unutrašnje borbe i konačno – lični izbor.

Odluka Meše Selimovića da se izjasni kao Srbin ne može se pojednostaviti niti tumačiti kao akt izdaje ili pritiska. To je bio rezultat višeslojnog procesa sazrevanja, koji uključuje jezik na kojem piše, društvo u kojem se oseća prihvaćenim i vrednosti koje deli. Njegovo izjašnjavanje nije negacija korena, već afirmacija ličnog prava da sam definišeš ko si.

Danas, njegova dela nadilaze granice nacionalnog identiteta. Meša Selimović pripada svima – i Srbima, i Bošnjacima, i Hrvatima, i svakom čitaocu koji u njegovim rečenicama prepoznaje borbu za istinu, dostojanstvo i slobodu. Njegova literatura je univerzalna i otporna na sve etikete. Jer, kako je i sam verovao, književnost je prostor slobode, a ona počinje upravo tamo gde prestaju svi drugi oblici nametnutih pripadnosti.