Šta znači biti sretan? Mnogo ljudi će dati odgovor na ovo pitanje, ali dosta će biti različitosti. Međutim, duboka nesretnost je ipak nešto drugo i danas vam otkrivamo šta psiholozi kažu.
- Stalno nezadovoljstvo i osjećaj nesreće su iskustva koja mnogi ljudi proživljavaju, često bez da shvate da je to postalo deo njihovog svakodnevnog života. Bez obzira na to što im se dešava, oni uvek nađu nešto što im ne odgovara. Čak i kada se nađu u povoljnim okolnostima, oni osećaju da nešto nedostaje.
Ovaj obrazac razmišljanja može postati duboko ukorenjen, a psiholozi se već dugo bave pitanjem zašto neki ljudi ostaju zarobljeni u ovom ciklusu nesreće. Iako mnogi istraživači ne mogu u potpunosti objasniti zašto se ovo događa, smatra se da su to nesvesni obrasci koji se razvijaju kroz život. Nekada čak ni ljudi koji pate od stalnog nezadovoljstva nisu svesni da sami doprinose svojoj nesreći, a to se dešava iz nesvesnih obrazaca koji su oblikovani tokom života.
Ono što ih razlikuje od povremene tuge je prepoznatljiv obrazac ponašanja. Hronično nesretni ljudi često traže prijetnje i probleme čak i tamo gde objektivno ne postoje. Skloni su tome da ne uživaju u dobrim stvarima koje im se dešavaju, zaboravljaju na svoje uspjehe, a ističu samo poraze. Često osećaju da im život nešto duguje i smatraju da nisu dobili ono što zaslužuju. Ovaj način razmišljanja postaje njihov način gledanja na svet, pa njihov mozak često traži negativne aspekte, čime se samo pogoršava njihova unutrašnja situacija.
Jedan od ključnih razloga zašto se ljudi osećaju ovako leži u negativnom filtru kroz koji gledaju svet. Evolucijski gledano, ljudski mozak je sklon da obrati više pažnje na negativne stvari jer nam to pomaže da preživimo u opasnim situacijama. Međutim, kod nekih ljudi ovaj mehanizam je toliko pojačan da postaje izvor hroničnog nezadovoljstva. Ovaj fenomen naziva se “negativity bias”, što znači da negativne informacije ostavljaju jači trag u našem pamćenju nego pozitivne.
- Na primer, iako možda čujemo pet pohvala, jedna kritika može ostati u našoj glavi čitav dan i zaseniti ceo doživljaj. Ovi ljudi imaju tendenciju da stalno analiziraju šta je pošlo po zlu, minimiziraju bilo koju dobru stvar koja im se dogodila, a ne dopuštaju sebi da uživaju u postignućima.
Psiholozi takođe veruju da duboki koreni hroničnog nezadovoljstva potiču iz ranog detinjstva. Poruke koje smo slušali dok smo odrasli mogu oblikovati naš pogled na svet i na nas same. Ako ste odrasli u okruženju koje je bilo preplavljeno kritikama, poput “Nikada ništa ne radiš kako treba” ili “Nemoj previše da se nadaš, opet ćeš se razočarati”, moguće je da ste razvili unutrašnjeg kritičara koji vas stalno napada. Taj glas u glavi često govori da niste dovoljno dobri, da niste zaslužili uspjeh, te da je život uvek protiv vas.
Takođe, emocionalna klima u kojoj smo odrasli igra veliku ulogu u oblikovanju naše perspektive. Ako su roditelji bili pesimistični i stalno se žalili ili se smatrali žrtvama, velika je verovatnoća da ćemo i mi preuzeti iste obrasce ponašanja. Iako nam nisu direktno usadili ove stavove, mi smo ih kopirali jer je to bio jedini model života koji smo poznavali.
Savremeni način života takođe pogoršava osjećaj nezadovoljstva. U doba društvenih mreža lako je postati uveren da su svi ostali srećniji, uspešniji i ispunjeniji od nas. Psiholozi upozoravaju da je ovo jedan od najvećih izvora hroničnog nezadovoljstva. Stalno upoređivanje svog života sa životima drugih može nas dovesti do toga da svoja postignuća smatramo bezvrednima, a svoje nedostatke katastrofalnima. Čak i kada ništa objektivno nije loše, osećaj da “ne živimo onako kako bismo trebali” može ozbiljno uticati na našu sreću.
Za mnoge ljude, duboka uverenja poput “neadekvatni smo”, “svet je neprijateljski” ili “nemam kontrolu” nad svojim životom oblikuju njihov pogled na svet. Postajemo zatvoreni u ovoj perspektivi i svaka situacija koja bi trebala biti pozitivna, postaje predznak negativnog ishoda. Ovaj negativni pogled čini da se osećamo nesrećnima čak i kada imamo dobre prilike, jer verujemo da nećemo uspeti ili da ćemo biti povređeni. Iako nam možda nudi šanse, mi ih odbijamo jer ne verujemo da možemo promeniti svoju sudbinu.
- Psiholozi ističu da nije nužno da budemo nesrećni zbog svega što nam se događa, već često zbog načina na koji tumačimo te situacije. Problem nije u okolnostima, već u tome kako ih mi interpretiramo i kakvu priču pričamo sebi o njima.
Iako je teško suočiti se sa ovom istinom, postoje načini da izađemo iz začaranog kruga nesreće. Razumevanje naših navika i uverenja može biti prvi korak ka promeni. Pomoću različitih tehnika kao što su mindfulness i kognitivno-bihevioralna terapija, možemo naučiti da prepoznamo negativne misli i naučimo kako da ih preispitamo. Takođe, vođenje dnevnika zahvalnosti, briga o svom telu i traženje podrške od drugih mogu biti veoma korisni u procesu izlaska iz stanja stalne nesreće.
Najvažniji korak je shvatiti da nismo osuđeni na nesreću. Iako ne možemo promeniti sve što nam se događa, imamo mogućnost da izaberemo kako ćemo se nositi sa tim i kako ćemo interpretirati svet oko nas. Promena nije laka, ali je moguća. Svaka sitna promena u načinu razmišljanja može doneti veliku promenu u našem životu.
