U današnjem članku donosimo priču o jednom od najvoljenijih glumaca s prostora bivše Jugoslavije, Marku Nikoliću, čoveku čiji životni put nije bio ispisan svetlima reflektora, već dubokom ljudskošću, toplinom i jednostavnošću.
- Sa dozom ironije i mudrosti, jednom je rekao: „Vodio sam boemski život. Čim sam prestao da pijem i pušim – doktor mi je saopštio da sam teško bolestan.“ U toj rečenici, kroz smešak, sabrao je sve kontraste koje je nosio – od boemije do patnje, od nežnosti do tišine zaborava.
Marko Nikolić bio je mnogo više od samo jednog lica sa ekrana. Bio je simbol epohe u kojoj se živelo punim plućima, a istovremeno nosila rana u duši. Njegova najpoznatija uloga, Giga Moravac iz serije Bolji život, postala je kultna, ali Marko nije voleo da se ograđuje samo jednim likom. Bio je skroman, tih i povučen, daleko od pompe i senzacionalizma.
Rođen je i odrastao u Kraljevu, gde su prve nijanse umetnosti u njegov život uneli toplina doma i njegova majka Leposava – učiteljica i glumica. U detinjstvu su mu ostala sećanja na mirise vojvođanske kuhinje, na šufnudle i đevrek, koje je majka pripremala. Ta jednostavna sećanja gajila su u njemu znatiželju – da pravi, da stvara, bilo da je reč o biciklu ili ručku.
Iza njega su bila tri braka i troje dece. Nikolić nije pravdao svoj emotivni život, govorio je bez srama da je voleo – bez kriterijuma, bez okvira. Ljubav mu je bila ključna, i kada je nalazio ono nešto u ženi, ništa ga nije moglo ubediti da je drugačije. Njegove reči bile su pune istine, čak i kada su bile obojene ironijom: “Ne mogu da kažem kako mi je žao što nisam imao deset žena i desetoro dece, bilo bi previše.”
- Od sve dece, poseban odnos imao je sa ćerkom Minom Nikolić, koja je krenula njegovim glumačkim stopama. Nije joj otvarao vrata karijere na silu, ali je bio podrška. Kada je uočio priliku da se uključi u jedan filmski projekat, predložio je Minu, studentkinju glume, da odigra malu ulogu. Bio je ponosan – ne na uspeh, već na iskustvo koje je mogao da joj prenese.
U mladosti je živeo boemski, uz cigarete, vino i kafane. Pušio je od trinaeste, pio od sedamnaeste. Nisu mu bile strane ni votka ni vinjak. Ipak, sve je to ostavio kada je bolest pokucala na vrata. Strah od smrti bio je jači od navika. Odjednom su kafane postale tišina, čaše zamijenjene čajem, a duvanski dim zamenila praznina.
Kada se oporavio, očekivao je povratak na scenu, ali nije ga bilo. Umesto aplauza – tišina. Penzija je stigla tiho, a nacionalna penzija mu je uskraćena. Sa suprugom i ćerkama, suočio se sa finansijskom i emotivnom neizvesnošću. Najteže je bilo osećanje zaboravljenosti – kao da je sav onaj trud nestao iz sećanja ljudi i institucija.
Uprkos tome, nije očajavao. Govorio je da kad se život sabere, sve može stati u jednu pesmu. Živeo je dan po dan, bez luksuza, ali i bez gorčine. Obožavao je hranu, ali u poslednjim godinama jeo je samo ono što mu je bilo dozvoljeno. Spremanje obroka postalo je rutina bez užitka.
- U tim teškim danima, najveći oslonac bio mu je pas Nidža, pudla koja je postala njegov najbolji prijatelj. Kada se vratio iz bolnice, pas je legao na njega, a Marko mu je stavio šapu na bolno mesto i rekao: „Nas dvojica ćemo ovo da pobedimo.“ Taj ritual postao je simbol njihove zajedničke borbe. Šetnje po snegu, pažnja, nežnost – to je bio njihov svet.
Nikolićev glumački opus obuhvatao je više od 80 uloga, na filmu, televiziji i pozorištu. Od 1963. do 2018. godine, njegov lik, glas i pokret ostavili su trag u domaćoj umetnosti. No, više od uloga, ostala je energija koju je širio – tiha, nežna, duboka.
Preminuo je 2018. godine. Nije ostao upamćen samo po Gigi Moravcu, već po istini koju je živeo. Njegove reči, izrečene s osmehom i tugom, ostale su večna poruka:„Vodio sam boemski život. Čim sam prestao da pijem i pušim, doktor mi je saopštio da sam teško bolestan.“Iza njega je ostala priča o umetniku, ocu, boemu i čoveku koji je voleo život – bez maske, bez laži
