Uvod
Pre 28 godina, moj život je krenuo putem koji nisam želela. To nije bio put koji sam sama odabrala, već put koji mi je bio nametnut protiv moje volje. Taj put me je odveo u situaciju koja je promenila sve, i to zbog moje ljubavi prema čoveku kojeg moja porodica nije mogla da prihvati. Njegovo ime bilo je Artan, bio je Albanac, student u mojoj grupi, i verovali ili ne, bio je sve što sam ikada želela. Bio je nežan, pažljiv, i ispunjavao je sve moje snove o ljubavi.
Razrada
U Artanu sam pronašla ljubav koju nisam mogla ni da sanjam. Bio je čovek koji me voleo bezuslovno, onako kako sam zamišljala ljubav. S njim su moji dani bili ispunjeni srećom, smehom i međusobnim razumevanjem. Njegov pogled govorio je više od reči, a njegov dodir bio je uteha u svetu koji nije uvek bio prijatan. Nikada pre njega nisam osetila tu vrstu povezanosti koja je prevazilazila granice svega – predrasuda, nesigurnosti i etničkih razlika. U svom mladalačkom entuzijazmu, verovala sam da će naše ljubavi ništa i niko stati na put.
Međutim, u očima mog oca, Ilije, ništa od toga nije imalo vrednost. Za njega, moji snovi, želje i sreća nisu bili važni. U njegovom svetu, merilo ispravnosti bio je samo njegov pogled na stvari. On nije mogao da prihvati da je Artan bio Albanac, i to je bilo neprelazno. Moj otac nije video čoveka u njemu, već je svu pažnju usmerio na Artanovu etničku pripadnost. Zbog toga me je ubeđivao da je ta veza neprihvatljiva, da me Artan ne zaslužuje, i pokušao da mi nametne svoje vrednosti.
Kada je saznao da se viđam sa Artanom, reakcija mog oca bila je oštra. U njegovim očima, Artan nije bio vredan ljubavi i poštovanja. U njegovom svetu, ja sam morala da budem u vezi sa Srbinom, jer to je bilo društveno prihvatljivo. On me je čak odrekao, govoreći da više neću biti njegova ćerka ako nastavim tu vezu. Svi njegovi argumenti bili su temeljeni na predrasudama, a ne na tome kako sam se ja osećala.
Jednog dana, nakon fakulteta, vratila sam se kući i zatekla zaključana vrata. Osim toga, komšinica Ruža mi je javila da treba da idem kod tetke Zore, jer su se moji roditelji povukli i otišli. Rečeno mi je da su me “obrukali”, i sve se srušilo. U tom trenutku sam morala da biram između porodice i ljubavi. Taj trenutak, kada sam morala doneti presudnu odluku, označio je početak mog emotivnog sloma.
Posledice i refleksije
Nekoliko meseci kasnije, situacija u porodici se smirila, ali moj otac ostao je tvrdoglav i nezainteresovan za moju sreću. Iako su počeli da me prihvataju moji majka i brat, moj otac nije hteo ni da razgovara o Artanu. Moje molbe nisu imale efekta, njegove reči bile su nepokolebljive. Na kraju, nisam imala snage da se suprotstavim, i popustila sam. To je promenilo moj život zauvek.
Raskid sa Artanom bio je kao smrt. Osećala sam da sam izgubila svoju budućnost i sreću. Ubrzo sam se udala za čoveka kojeg nisam volela, samo da bih zadovoljila očekivanja porodice. Brak je bio pun patnji, nezadovoljstva i nesreće. Moj muž je bio sklon alkoholu i nasilju. Ipak, iz tog braka su se rodile dve predivne ćerke, koje su bile moj jedini izvor nade i snage da nastavim dalje.
Nažalost, moj muž je poginuo u saobraćajnoj nesreći, što je ponovo promenilo moj svet. Iako je prošlo mnogo godina, sećanje na Artana nije izbledelo. I dan-danas ponekad razmišljam šta bi bilo da sam tada imala više hrabrosti, da sam smogla snage da se oduprem svom ocu i izaberem ljubav.
Zaključak
Prošlog meseca, čekajući sestru na aerodromu, dogodilo se nešto što je ponovo probudilo stare emocije. Ugledala sam osobu koja je izgledala gotovo identično kao Artan. Srce mi je stalo. Ali, bila je to njegova porodica – žena i deca – i, da, bio je to on. S prošlim godinama, shvatila sam koliko je život prolazan, koliko su naše sudbine oblikovane odlukama koje donosiš u određenim trenucima.
Stojala sam tamo, gledajući ga, dok je prolazio pored mene, nesvestan mog prisustva. Tada sam shvatila koliko je sve moglo da bude drugačije, kako su moji snovi mogli da se ostvare. Možda bih sada hodala sa njim, imala decu, živela život pun ljubavi i poštovanja. Ali sada, imam samo uspomene i pitanje koje ne prestaje da me muči: “Šta bi bilo da sam tada imala hrabrosti?”
