U današnjem članku osvrćemo se na prošlost Irana kroz priče tri iranske novinarke Rane Rahimpur, Faranak Amidi i Haleh Esfandijari, koje su kroz lične porodične uspomene i profesionalne analize prikazale kako su žene nekada živele pod vlašću dinastije Pahlavi, u vremenu pre Islamske revolucije 1979. godine.
- Njihova svedočenja otkrivaju jedan zaboravljen, često zanemaren period kada su žene u Iranu imale slobodu izbora, kako u oblačenju, tako i u obrazovanju, radu i društvenom životu.
U tom predrevolucionarnom Iranu, bilo je sasvim uobičajeno videti žene u mini-suknjama, sa razbarušenom kosom, pa čak i u kupaćim kostimima na plažama. Ulice Teherana bile su ispunjene raznovrsnim stilovima, od čadora do zapadnjačke odeće. Žene su imale mogućnost da same biraju kako žele da izgledaju, a društvena klima bila je znatno liberalnija. Rane Rahimpur, voditeljka BBC-a, priseća se porodičnih fotografija na kojima njena baka nosi islamsku maramu, dok njena majka pored nje pozira u mini-suknji – prizor koji simbolizuje mirno postojanje različitosti.
Tadašnji Iran nije poznavao današnje stroge zakone o oblačenju koji ženama nameću pokrivanje kose i nošenje skromne odeće. Faranak Amidi ističe kako je društvo bilo bez rodne segregacije, a javni život žene nisu morale skrivati. Ipak, nakon revolucije sve se promenilo – školstvo je podeljeno po polu, a žene i muškarci koji nisu u rodbinskoj vezi nisu smeli da se viđaju u javnosti. Moralna policija je strogo kažnjavala čak i bezazlene društvene susrete.
Prema sećanju Haleh Esfandijari, žene su i pre revolucije imale jake organizacije i pokrete. Već krajem 19. veka, u vreme ustavne revolucije, žene su pokrenule razne inicijative – otvarale su škole za devojčice, izdavale časopise i povezivale se širom zemlje. Ipak, pitanje vela bilo je posebno osetljivo. Zvanično je ukinut tek 1936. godine pod vlašću Reze Šaha Pahlavija, ali mnoge žene nisu bile spremne za takvu naglu promenu. Dok je ukidanje vela predstavljalo trijumf u pogledu slobode, ono je istovremeno bilo i tragedija, jer ženama nije ostavljena mogućnost izbora.
- Uprkos tome, vladavina Mohameda Reze Pahlavija, poslednjeg šaha, donela je brojne modernizacijske reforme. U okviru Bele revolucije, žene su dobile pravo glasa, pristup visokom obrazovanju i politička prava ravna muškarcima. Usvojen je i Zakon o zaštiti porodice, koji je podigao minimalnu starost za brak sa 13 na 18 godina i omogućio ženama više osnova za razvod, te ograničio muškarcima mogućnost višestrukih brakova. Sve ove promene učinile su Iran znatno progresivnijim u poređenju s drugim zemljama regiona.
Rane Rahimpur podseća da su u to vreme žene zauzimale značajne društvene funkcije – bile su sutkinje, ministarke, i nosile su važne uloge u obrazovanju, kulturi i umetnosti. Kraljica Fara Pahlavi, supruga šaha, imala je snažan uticaj na umetničku scenu i kulturni razvoj zemlje. Umjetnost je cvetala, Iran se sve više otvarao prema svetu, a građani su uživali u društvenim slobodama.
Međutim, politička klima nije pratila ovaj društveni napredak. Rahimpur podseća da su tada socijalne slobode postojale, ali političke nisu. Sloboda govora i štampe bila je ograničena, a svaki pokušaj političkog organizovanja mogao je dovesti do hapšenja. Upravo ta represija bila je glavni okidač za masovne proteste 1978. godine, koji su doveli do svrgavanja šaha i početka Islamske republike.
Žene su i same bile deo te revolucije, nadajući se većim pravima i ravnopravnosti. Protestima su prisustvovale žene svih slojeva – sa i bez vela, obrazovane i domaćice, verski konzervativne i liberalne – rame uz rame. Ipak, očekivana sloboda se nije dogodila. Umesto nje, novi režim je ženama oduzeo mnogo toga što su imale – pravo na izbor odeće, na javni život, slobodno izražavanje.
Faranak Amidi ističe da, iako je Iran bio tradicionalan i pre revolucije, tada je postojala politička volja da se ženama pruže šanse. Danas, te volje nema. Rane Rahimpur dodaje da postoji duboko podeljeno mišljenje o tome da li su se žene nekada osećale slobodnije. Neke su se možda osećale zaštićenije nakon revolucije, ali mnoge su izgubile mogućnost da budu ono što žele.
Na kraju, one podsećaju da fotografije koje prikazuju žene u modernoj odeći iz tog vremena nisu u potpunosti reprezentativne za čitavo društvo. Mnoge žene su i tada same birale da nose hidžab iz verskih uverenja. Ključna razlika leži u tome što je tada to bio izbor – danas je to zakonska obaveza. A svaki zakon koji ne ostavlja prostor za slobodu izbora – ukida samu suštinu slobode.
