U današnjem članku govori se o jednoj važnoj temi koja je izazvala živu raspravu na društvenim mrežama veze sa muškarcima koji i u zrelim godinama žive sa roditeljima.
Divna Milovanović, psihološki savetnik i autorica popularnog Jutjub kanala “Pozitivna stvarnost”, otvorila je ovu diskusiju kroz svoj video u kojem postavlja pitanje: “Da li je ispravno ulaziti u zajednicu sa muškarcem koji se nakon 30. godine nije odvojio od svoje porodice?” Ovaj snimak pokrenuo je mnoge komentare, ali i lične priče žena koje su se našle u sličnim situacijama.
- Brak bi po definiciji trebalo da predstavlja zajednicu u kojoj dva partnera zajedno grade život, uz međusobno poštovanje, podršku i ljubav. Međutim, šta se događa kada ta zajednica postane mesto u kome osoba nema pravo na sopstveno mišljenje, niti osećaj pripadnosti? Jedna žena hrabro deli svoju ispovest o tome kako je uspela da prekine toksični obrazac i ponovo pronađe sebe.
Ona je godinama živela sa suprugovim roditeljima. Iako su oboje radili i zarađivali, njihov novac nije bio za njihovu slobodnu upotrebu, već je išao njegovom ocu u ruke. Kada bi nešto trebalo da se kupi, morali su da mole za dozvolu. Nije im pripadala ni jedna osnovna stvar, ni novac, ni reč, ni dostojanstvo. U toj kući, pravila nisu donosili oni koji su živeli u njoj, već roditelji njenog supruga. Žena je u toj situaciji postala poput senke, nevidljiva i bez sopstvenog stava.
Uloga žene u tom okruženju svela se na to da je “tu, ali je nema”. Njeno mišljenje nije bilo važno, a sloboda nije postojala. Porodični sistem bio je strogo uređen, gde se najviše vodilo računa o tome šta će reći njegova porodica i kako će oni odlučiti. Sve odluke – od toga šta će se jesti, kada će se ići negde, kako će se vaspitavati dete, do raspodele novca – bile su pod kontrolom njegovih roditelja. Ona je za sebe rekla da se u braku osećala kao podstanar, bez prava na pravi dom.
Velika razlika u mentalitetu između njih dvoje doprinela je dubokom jazu koji nikada nije mogao biti prevaziđen. Ona je iz Vojvodine, vaspitana da bude samostalna, da radi, zarađuje i razmišlja svojom glavom, dok je on, poreklom sa Kosova, odrastao u patrijarhalnoj sredini gde se porodični autoritet ne dovodi u pitanje. Upravo je ta razlika postala uzrok njenog unutrašnjeg lomljenja.
- Kada su konačno uspeli da se odvoje i žive sami, stvari nisu bile bolje – bile su čak gore. On nije mogao da provede ni jedan dan bez da ode kod roditelja – da im kupi nešto, plati račune, kosu dvorište. Njegovi roditelji su bili zdravi, a njegova sestra bez porodice i obaveza, ali on je osećao da mora da im se stalno posvećuje, jer je to bilo očekivanje.
Taj trenutak doveo je do spoznaje da on nikada neće staviti nju i njihovo dete na prvo mesto. Porodica iz koje je potekao bila je za njega važnija od one koju je osnovao sa njom. Njegovi roditelji su uvek imali prednost u odnosu na njihove potrebe i osećanja. Ta istina je bila preteška da bi je ignorisala. Zato je donela odluku da podnese zahtev za razvod. Nije bilo suza, samo olakšanje – kao da je skinula veliki teret sa svojih leđa.
Ona ne oseća kajanje zbog braka, niti zbog deteta koje su dobili zajedno. Detetova sreća i prisustvo su najlepši deo njenog života. Međutim, žali zbog četiri godine koje je potrošila na pokušaje da popravi nešto što nije bilo zdravo. Verovala je da će se on promeniti, da će se odnos izgraditi sa muškarcem koji je u srcu i dalje “mamin i tatin sin”. Verovala je da ljubav može da prevaziđe i odsustvo slobode i ličnog prostora.
- Kaže da je najviše bolelo to što je tih godina živela kao gost u tuđem sistemu, ćutala onda kada je trebalo da viče i trpela zbog mira u kući. Najteže joj je bilo shvatiti da on nikada nije izabrao nju kao prioritet. Umesto toga, uvek su bili važniji njegovi roditelji.
Danas ima svoj mir. Radi i sama se brine o detetu. Donosi sve važne odluke sama. Iako nije lako, sloboda joj je najvažnija. Ona je vrednija od svega što je do tada imala. Njen put pokazuje koliko je važno biti hrabar i prekinuti toksične veze koje guše, čak i ako to znači krenuti samostalno iz početka.
Ova priča osvetljava koliko može biti teško živeti u odnosu u kome ne postoji ravnopravnost i gde porodica jednog partnera dominira nad svim aspektima zajedničkog života. Takođe, jasno pokazuje da prava ljubav ne podrazumeva gubitak sopstvenog identiteta i slobode. Uvek treba težiti odnosu u kome će oba partnera biti poštovana i jednako važna.
Divnin snimak i njena poruka o muškarcima koji nisu odvojeni od roditelja u odraslom dobu ostaju snažan podsticaj za mnoge da preispitaju svoje veze i da ne pristaju na manje od onoga što zaslužuju.
