Otac Miroslava Hadži Vasića bio je u selu kod rođaka, popili su malo i počeli su ga zadirkivati: “Znaš li ti što drugo raditi osim rađanja djece?” Bio je revoltiran, a pri rođenju je bio toliko sićušan, prema svjedočenju njegove majke, da je tvrdila da nikad nije vidjela manje dijete.
Kasnije, došao je trenutak kada je nesrećnu situaciju iskoristila baba, koja je bila kod svoje sestre u selu, i našla Miroslava u štali. Bez da je razumela celu situaciju, žena je ušla u kuću, prišla Miroslavu i svom ocu i zavalila mu šamar, pokazujući svoju odvažnost. Ubrzo su ga zamotali u vunu i stavili u rernu, kao improvizovani inkubator. Iako u to vreme nisu postojali lekari koji bi pružili stručnu pomoć, Miroslav je verovao da je, zbog svog nedonošćenja, dobio upravo ovakav tretman da bi preživeo.
U njegovom rodnom selu, koje Miroslav s ljubavlju pominje, nije bilo ni prodavnica niti ičega. Živeo je sa majkom i babom, dok je njegov otac radio kao šef Železničke stanice u Beogradu, dolazeći povremeno kući. Miroslav se seća srećnog detinjstva, ali i svog prvog zaljubljivanja koje je doživio u šestom razredu. Ovaj period ljubavi bio je čist i naivan, iako su se nakon izvesnog vremena razdvojili, Miroslav nikada nije zaboravio svoju prvu ljubav.
Nadalje, Miroslavova porodica imala je tradiciju lečenja. Njegov otac bio je vešt kostolomac, a njegova majka je bila poznata travarka koja je skupljala lekovito bilje. Miroslav je od malih nogu pomagao roditeljima u njihovim praksama, a iz tih iskustava se rodila njegova ljubav prema bilju i fitoterapiji. Naučio je kako da prepozna lekovite biljke i kako da ih koristi za različite vrste lečenja, što je postalo njegov životni poziv.
Kada je imao 17 godina, Miroslav je doživeo strujni udar od 35.000 volti. Taj incident ga je promenio zauvek. Bacio ga je s merdevina, padavši sa visine od 27 metara, pri čemu je zadobio 24 preloma i teške opekotine. Iako je tri puta bio klinički mrtav, zahvaljujući velikoj hrabrosti i medicinskoj pomoći, kao i upornosti svog oca koji ga je lečio melemima prema bakinim receptima, Miroslav je uspeo da preživi.
Tokom godina oporavka, Miroslav je naišao na oca Gavrila, monaha iz manastira Svetih arhangela u Skopskoj Crnoj Gori, koji mu je pomogao da se vrati na noge. Nakon tog trenutka, Miroslav je nastavio da posećuje monahe, pomagao im i pomagao u manastirima širom bivše Jugoslavije. Kroz te posete, Miroslav je ojačao svoju veru, ali i svoju posvećenost pomaganju ljudima.
Nakon oporavka, Miroslav je završio trgovačku školu, ali se ubrzo zaposlio u “Merkatoru” gde je upoznao svoju suprugu Ljiljanu. Njihovo venčanje 1977. godine bilo je početak njihove porodice koja će se u budućnosti širiti. Iako je u početku bio podložan ozbiljnim zdravstvenim problemima kao rezultat strujnog udara, uz pomoć monaha i drugih alternativnih tretmana, Miroslav je uspeo da povrati svoje zdravlje.
Kroz godine rada u različitim firmama i profesijama, Miroslav je i dalje bio posvećen pomaganju drugima. Njegov rad kao kiropraktičar i fizioterapeut omogućio mu je da se susretne s mnogim ljudima, a iskustvo koje je stekao kroz različite seminare i škole u Beogradu i Rusiji pokazalo se ključnim za njegov dalji rad. Na putovanjima, upoznao je mnoge ljude, uključujući japanske kiropraktičare, i iz tih susreta je izrastao kao jedan od najboljih u svom polju.
Mišljenja o zdravlju, veri i životu, Miroslav je usmerio na sledeće: porodica je najveći smisao života. Svi materijalni blagoslovi su, prema njegovom mišljenju, prolazni, dok su ljubav, zdravlje i složnost porodice nešto što traje. Njegov životni poziv, koji je kroz sve godine bio posvećen pomaganju ljudima, nastavio je sa istom strašću i nakon penzionisanja.
Miroslav se danas bavi humanitarnim maratonima i trči za pomoć onima kojima je najpotrebnija. Kroz svoje posete Hilandaru i Jerusalimu, kao i kroz lekove koje pravi, on je i dalje posvećen pomaganju i lečenju drugih. Unuci su mu pokazali interesovanje za posao kojim se bavi, a Miroslav veruje da će nastaviti porodičnu tradiciju i prenositi znanje na mlađe generacije.
Na kraju, Miroslav zaključuje: “Za mene je smisao života porodica, zdravlje i ljubav, a sve ostalo je prolazno. Samo kroz tu ljubav možemo zaista razumeti vrednost života.”
