U današnjem članku pričamo o životu jednog običnog čoveka, Stanka, koji je bio stup svoje porodice i prvak svog sela. Oženio je Vidu dok su oboje bili mladi, i zajedno su izgradili dom ispunjen petoro dece tri sina i dve ćerke.
Njihova porodica bila je dobra, časna i poštovana, ne samo u njihovom kraju, već i širom planine na obe strane. U teška i često nesrećna vremena, radili su mnogo, naporno i pošteno, sve za svoje potomstvo. Polako su slali svako dete u svet, da školuje se i gradi život. Kuća je ostajala prazna, a posao je ostajao isti, težak kao i pre. Teret je bio veliki, kao i odgovornost na leđima ovog para.
- Ljudi su im savetovali da smanje posao, da prodaju livade i stoku, jer Vida nije mogla sama da sve izdrži, a Stanko je bio sve slabiji. Savetovali su im da malo usporе i uživaju u onom što im je ostalo – u malim stvarima kao što su kosa na glavi, grabulje u ruci, muže, mlekara i štala. Međutim, oni su uvek imali odgovor koji je otkrivao njihovu snagu i upornost: “Samo da Jovo završi školu, Mira da se uda, Janko da se zaposli, Branka da završi fakultet, a Goran da ima svadbu.” Njihove ispucale ruke su plaćale studentske sobe u Beogradu, podizale temelje kuća, gradile krovove, udavale i ženile svoju decu, sve sa jednim ciljem – da im pruže bolji život.
Deca su zaista krenula svojim putem i stvorila svoje živote, ali su ih zaboravila. Ostali su samo Stanko i Vida, daleko gore, na vrhu planine, u svojoj praznoj kući. Slali su deci sireve i kajmak autobusima, svaka kanta i kriška obavijena suzama – suza tuge, nedostajanja i usamljenosti. Ali deca nisu ni primetila tu tihu poruku, tu slanu količinu ljubavi koja je putovala kroz sir. Sve je to bilo simbolično – da podsete svoju decu da su još tu, da su živi i da im je potrebna njihova ljubav, njihova pažnja, njihovi pozivi i pisma.
Jednog septembarskog jutra, sve se promenilo. Vida je preminula – srce joj je puklo na mestu koje je za njih bilo svetinja, na sred kuće gde je svu svoju dušu uložila u porodicu i dom. Ostavila je Stanka samog, izgubljenog i slomljenog. On je posmatrao prazne zidove, prisećao se dečije graje, Vidinog mirisa sveže pečenog hleba i njenih toplih, brižnih očiju. Tišina je bila neprijatelj koji mu je cepao grudi, a noći su bile duge i hladne, provedene na pragu kuće, gledajući u zvezdano nebo. Samo su slike njegove porodice mogle donekle da razbiju tu tugu koja mu se uvukla u srce i dušu.
Kako se bolest primicala, sinovi i ćerke počeli su da ga sele od jednog do drugog, jer mu je svima smetao. Njegove snaje su se svađale sa sinovima zbog njega, a kod ćerki nije bilo bolje. Lomili su ga polako, dok je bio slab i bolestan, nosili su mu torbe, lomili mu dušu – onu veliku i gorštačku dušu čoveka koji je sve dao za svoju decu. Prsti kojima ih je podizao, kičma kojom je nosio njihove životne težine, oči koje su odavno oslepile gledajući preko brda u nadu da će videti barem jednog od njih.
- Iz Mirine kuće krenuo je po još jednu torbu, a unuka Milica poletela mu je u zagrljaj i plakala: “Nemoj lale, nemoj dedino…” On je znao da je to poslednji susret. Njegove brazde na licu su bile ispunjene suzama, drhtava brada je pokazivala koliko je slomljen, a oči su bile zamagljene tugom i umorom. Zagrlio ju je čvrsto i rekao: “Nećemo se lale više videti. Budi dobra i ne zaboravi svog dedu.” Milica je gledala u njegova povijena leđa, u korake koji su bili teški i spori, sa srcem koje se lomilo. Ostala je sama sa njegovim suzama, sa rečima koje su zauvek obeležile taj trenutak.
Stanko je znao da će uskoro otići – ne kod svog jedanaestoro dece, već u neki bolji svet, gde će konačno naći svoj mir i mesto koje mu pripada. Odveli su ga u starački dom, gde je proveo poslednje dane svog života sam, bolestan i ostavljen. Sve ruke i kičma su bile spremne da izdrže sve za svoju decu, ali srce – srce nije moglo da izdrži. Prepuklo je jedne noći u hladnoj, memljivoj sobi, napušten od svih.
Njegove poslednje reči bile su pune ljubavi i žrtve: “Neka su mi samo deca dobro.” Dok je držao ruku sestre, poslednja suza se skotrljala niz njegovo lice – u njoj su bile desetine ruku dece koja ga nisu zagrlile kada mu je to bilo najpotrebnije. Postoje gresi koje čak ni Bog ne može da oprosti, a možda je upravo ovaj gubitak i zaborav najveća ljudska tragedija.
Ova priča o Stanku i Vidi podseća nas koliko su porodične veze važne, koliko je važno voleti i ne zaboraviti one koji su nas podigli, kao i koliko je bolno kada se takva ljubav zanemari. Njihova žrtva, trud i ljubav ostaju zapisani u tišini planinskog doma i u srcima onih koji još umeju da se sete.
