U današnjem članku govorićemo o jednom posebnom delu života velikog umetnika Mome Kapora, čija je sudbina isprepletana sa ljubavima, snovima i stvarnošću koja često prelazi granice običnog.
Momo Kapor, poznat kao slikar, pisac i boem, ostavio je neizbrisiv trag u kulturi, a njegova dela i danas žive u srcima ljudi, u rečima koje se izgovaraju i pamte. Njegove emocije i doživljaji bili su često duboko prožeti poetikom, što je posebnu draž unosilo i u njegove ljubavne priče. Među ženama koje su oblikovale njegov život, izdvajaju se dve – prva supruga Ana, sa kojom je imao dve ćerke, i Ljiljana, saputnica poslednjih dvadeset i pet godina njegovog života. Ipak, jedna priča, gotovo mitska i prepričavana tiho, odnosi se na susret sa princezom Jelisavetom Karađorđević, koji je za Kapora značio mnogo više od pukog poznanstva.
- Te sedamdesete godine u Njujorku, gradu koji nikada ne spava, ali u kojem se maštanja ostvaruju, bile su vreme kada je Kapor ostvario svoj dečački san – da živi od umetnosti. U ateljeu svog prijatelja, umetnika Laleta Đurića, upijao je atmosferu grada, razgovarao sa intelektualcima, upoznavao nove ljude i skupljao inspiraciju. Na jednoj od glamuroznih večeri na Petoj aveniji, poznatoj kao mesto gde se okupljaju ljudi da budu viđeni, Kapor je sedeo sa čašom šampanjca i bedžom na kojem je pisalo: KISS ME, I’M SERBIAN. Iako je za mnoge to bila samo zabavna anegdota, za njega je bio početak priče koja će se pretvoriti u roman.
U tom trenutku prišla mu je žena tamne kose, dostojanstvena i elegantna, sa osmehom koji je skrivao mnogo tajni. Zahtevala je bedž, govoreći: „Ja sam naša.“ Kada ju je pitao odakle je, odgovorila je da je iz Beograda, iz Belog dvora. Kapor je, iznenađen, saznao da je u pitanju princeza Jelisaveta Karađorđević, ćerka kneza Pavla, o kojoj malo ko u to vreme zna, jer je kraljevskoj porodici bio zabranjen povratak u Jugoslaviju.
Taj susret ostavio je dubok trag u Kaporovoj mašti. Po povratku u Njujork, počeo je da piše roman „Zoe“, inspirisan tom ženom i trenutkom koji je za njega bio ključni motiv. Sakupljao je svaki detalj – jelovnike, posetnice, programe, želeći da na najautentičniji način dočara lik svoje junakinje. Iako je princeza Jelisaveta možda bila samo jedna kap u njegovom more inspiracije, za njega je bila prva kap, iz koje je sve počelo.
Njegov prijatelj, slikar Predrag Peđa Nešković, prisetio se koliko je Kapor bio očaran ovom ljubavnom pričom. Kapor je dolazio u njegov atelje, pričao o njoj, bio uzbuđen i strastven, uprkos činjenici da je u to vreme bio oženjen. Njihova veza bila je poput tajne strasti, prepuna nežnosti i sitnih detalja, kao što je, na primer, zajedničko jedenje džema nakon susreta da bi povratili energiju. Sa druge strane, princeza Jelisaveta je kasnije pričala da su se videli samo jednom, razgovor je bio kratak, a jezik barijere – Kapor nije govorio dobro engleski, a francuski mu je bio slab. Možda su mu tih nekoliko minuta bilo dovoljno da napiše ceo roman, rekla je sa osmehom.
- Jelisaveta nije bila princeza iz bajke. Njena sudbina obeležena je progonstvom, čestim selidbama između Londona, Rima, Ženeve i Njujorka, ali nikada nije bila zarobljena u luksuzu i titulama. Udavala se tri puta, bila je verena za poznatog glumca Ričarda Bartona, i šarmirala je mnoge zvezde i diplomate širom sveta. Uprkos svim izazovima koje joj je život doneo, uspela je da svoju sudbinu pretvori u priču o snazi, eleganciji i slobodi. Bila je dama koja se ne zaboravlja – ni nakon jednog susreta, baš kao što je to bilo sa Kaporom.
U poslednjim godinama, Ljiljana Kapor je govorila o tom susretu kao o jednom od onih trenutaka koji se čuvaju zauvek. Rekla je kako je Momo često isticao da je Jelisaveta bila „nestvarno lepa“, a da je roman „Zoe“ posvetio upravo njoj, iako se njena pojava u knjizi čini samo kao epizoda. Za umetnika kao što je bio Kapor, ta posveta je možda najveća čast – da te sačuva u večnosti, makar kao senku nečeg mnogo većeg.
Momo Kapor nije pisao samo ono što vidi, već ono što duboko oseća. Njegova inspiracija bila je vođena emocijama, strastima i tajnama koje su često skrivene od očiju drugih. Susret sa princezom Jelisavetom, taj kratak trenutak na jednoj večeri u Njujorku, nije bio samo običan događaj. Bio je to san pretočen u stvarnost, početak jedne priče koja i danas živi kroz reči velikog pisca, ostavljajući nam da zamišljamo svet u kojem ljubav, umetnost i sudbina postaju nerazdvojni.
Ova priča nas podseća koliko je život složen, a istinske emocije često skriveni dragulji koje umetnici pronalaze i pretvaraju u dela koja nadilaze vreme i prostor. U Kaporovom svetu, svaki susret, pa i onaj najkraći, može postati izvor večne inspiracije.
