U današnjem članku pišemo o životu i karijeri Branislava Cige Milenkovića, jednog od najprepoznatljivijih glumaca srpskog i jugoslovenskog glumišta.
- Njegov neosporni talenat, posebna harizma i autentičnost učinili su ga ikonom filma i televizije. Generacije su ga volele zbog njegove sposobnosti da u svaki lik unese duh običnog čoveka, toplinu i humor, a njegove uloge i danas se rado prepričavaju i citiraju, kao da nikada nisu izgubile na aktuelnosti.
Tokom bogate karijere ostvario je niz zapaženih uloga u filmovima i serijama koje su obeležile jedno vreme. Publika ga pamti iz ostvarenja kao što su „Skupljači perja“, „Povratak otpisanih“, „Kako je propao rokenrol“, „Put oko sveta“ i „Muzikanti“. Njegova gluma bila je prirodna, jednostavna i uverljiva, bez preteranih gestova i napadnih emocija, što je i bila njegova najveća snaga. Umeo je da prikaže sve složenosti ljudskog karaktera, a istovremeno da ostane blizak publici. Čak i u manjim ulogama znao je da ostavi neizbrisiv trag.
Jedna od njegovih manje poznatih, ali veoma dragocenih rola, bila je u seriji „Čardak ni na nebu ni na zemlji“, emitovanoj krajem 1978. godine. Iako serija nije dugo opstala na programu, u kolektivnom sećanju ostala je kao intrigantan projekat. Zvanično objašnjenje njenog povlačenja bile su loše kritike, ali među gledaocima se kasnije proširila i teorija da je serija nestala jer su njeni snimci zamenjeni arhivama vezanim za Titovu sahranu. Na taj način ostala je izgubljena, što je mnogima samo dodatno pojačalo osećaj da je reč o delu koje je nepravedno zaboravljeno.
Njegova karijera dostigla je vrhunac u filmu „Skupljači perja“ iz 1967. godine. Ovo ostvarenje ne samo da mu je donelo jednu od najvažnijih uloga već je postalo i simbol jugoslovenske kinematografije. Film je iste godine trijumfovao na Kanskom festivalu, osvojio prestižni Gran pri i bio nominovan za Oskara u kategoriji najboljeg stranog filma. Taj uspeh smatra se jednim od najznačajnijih trenutaka naše filmske istorije. Ulogom u tom filmu Ciga je zauvek obezbedio svoje mesto među velikim imenima evropske i svetske kinematografije.
- Milenković nije bio samo glumac. Njegova radoznalost i potreba da ostavi trag izražavali su se i kroz pisanje. Četiri godine pred smrt objavio je knjigu „Beograd, ljudi i događaji“, u kojoj je spojio istorijske činjenice sa ličnim sećanjima. Knjiga obuhvata period od 1804. do 2000. godine i predstavlja jedinstvenu hroniku grada kroz vreme. U njoj se nalaze anegdote, susreti i detalji iz života Beograđana, što pokazuje koliko je Milenković voleo svoj grad i osećao potrebu da sačuva njegov duh za buduće generacije.
- Njegov privatni život bio je jednako zanimljiv kao i filmske uloge. Nakon završene gimnazije 1948. godine, krenuo je u Beograd sa svojim vernim konjem Riđom i taljigama. Taj detalj često je voleo da prepričava, ističući kako su partizanski komandanti u grad ulazili na belim konjima, a on na svom Riđi. U prestonici je pomagao ljudima pri selidbama, danju učio u Arhitektonskom tehnikumu, a popodne prevozio nameštaj i ljude. Ova životna faza svedoči o njegovoj upornosti, skromnosti i sposobnosti da spoji rad i učenje kako bi sebi obezbedio bolju budućnost.
Bio je poznat i po svom smislu za humor. Sebe je šaljivo nazivao „Kraljem od domaće klekovače“, pokazujući da nikada nije želeo da se shvata previše ozbiljno. Njegova prirodnost i neposrednost činile su ga voljenim i među kolegama i među publikom. Za epizodnu ulogu u filmu „Opklada“ dobio je nagradu „Pulska arena“, čime je još jednom potvrdio svoju svestranost i glumački kvalitet.
Iako je bio čovek koji se šalio na sopstveni račun, njegov život i rad nosili su duboku ozbiljnost. Bio je primer da umetnost ne zavisi od veličine uloge, već od toga koliko glumac ume da udahne život liku. Njegove interpretacije bile su prožete iskrenošću i toplinom, zbog čega su mu verovali i najstroži kritičari.
Nažalost, 21. avgusta 2005. godine, Branislav Ciga Milenković preminuo je u Beogradu u 74. godini života, od posledica srčanog udara. Njegov odlazak ostavio je prazninu u svetu glume, ali i među onima koji su ga lično poznavali. Iza sebe je ostavio bogato umetničko nasleđe i uspomenu na čoveka čija su gluma, šarm i autentičnost obeležili čitavu epohu.
Danas, kada se govori o jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji, ime Cige Milenkovića zauzima posebno mesto. Njegove uloge podsećaju nas na vreme kada je film bio most između umetnosti i svakodnevnog života, kada su se likovi pamtili ne zato što su bili savršeni, već zato što su bili ljudski. Ciga je umeo da prenese upravo tu ljudskost, onu koja ostaje i nakon što se zavese spuste i kamere ugase.
