Proslava zbog rođenja male Arie, ćerke Aleksandre Prijović i Filipa Živojinovića, pretvorila se u veče o kojem će se dugo govoriti. Više u nastavku…
Iako je mlada mama u tim trenucima bila u porodilištu, porodica i prijatelji okupili su se da obeleže dolazak nove članice. Restoran je ubrzo postao pozornica emocija: muzika, osmesi i zagrljaji ispreplitali su se u prizoru koji je podsetio da porodična radost najlepše spaja ljude. Atmosfera se iz minuta u minut dizala, a slavlje je preraslo u pravi mali spektakl.
- U središtu priče našla se Lepa Brena. Ikona regionalne scene, naviknuta na velike trenutke, ovoga puta je bila samo – tetka koja se raduje. Njen osmeh, pogled koji beži ka bini i ruka na grudima dok se borila da zadrži navalu emocija govorili su više od reči. Kada je Adil Maksutović izašao i zapevao „Ne mogu bez tebe ja“, posvetivši izvedbu upravo njoj, cela sala za trenutak je utihnula. Bio je to susret muzičke posvete i zahvalnosti, scena koja se retko viđa čak i na najvećim binama.
Oni koji su sedeli blizu mogli su da vide kako se Brena u jednom trenu nasmeje, u drugom nakratko sklopi oči kao da čuva taj kadar samo za sebe. To nije bila samo pesma – bio je to mali ritual pripadanja, znak da muzika zna da dodirne gde reči staju. U publici se pevušilo diskretno, nazdravljalo tiho, a onda i naglas – onako kako se slavi život. Nije dugo trebalo da se strast s bine preseli za stolove: ljudi su stajali, rukovali se, grlili, kao da već godinama čekaju upravo ovakvu noć.
- Dodatni pečat večeri dali su kumovi s mladoženjine strane: košarkaš Miloš Teodosić i glumica Jelisaveta Orašanin. Njihovo prisustvo, nenametljivo i podržavajuće, unelo je osećaj staloženosti iza cele gužve. Slavlje je time dobilo onu retku meru – glamur bez napora, emociju bez patetike. Brena, koja decenijama nosi scenu na leđima, pokazala je da i dalje ume da se raduje kao publika, da prima pesmu, a ne samo da je predaje.
Kako prenose domaći mediji poput Kurira i Blica, porodična proslava bila je intimna po meri velikog povoda: nisu je nosile pompe i protokol, već spontane situacije koje od jedne večeri prave sećanje. U tim izveštajima posebno se ističe trenutak Adilove posvete i Brenin emotivni odgovor – kadriranje koje je, makar na tren, prevelo privatnu radost u sliku zajedničke euforije.
I dok se slavilo, malo ko je ostao ravnodušan pred činjenicom da je Aria donela novu svetlost u porodicu Živojinović. Jedna beba, a toliko pokrenutih uspomena, planova, nadanja. Za Brenu, to je značilo i povratak najčistijoj radosti – onoj koju ne nose ni rasprodane arene ni dugovečne hit pesme, već mirni trenuci kada muzika postane most između generacija. U tom smislu, njen osmeh – širok, neskriven – bio je svedočanstvo da velika karijera nikada nije potrošila sposobnost da se oseti mali, porodični trijumf.
- Kako je veče odmicalo, Adil je pažljivo gradio dinamiku: uz poznate refrene, ali i one tiše, „na uvce“, kojima je pratio puls sale. U tim nijansama, gde se glas stišava da bi emocija bila glasnija, krije se iskustvo pevača koji zna da sve velike večeri imaju svoj tihi centar. Gosti su odgovarali istom merom – čas prigušenim horom, čas uzvraćenim osmehom izvođaču, kao da žele da mu stave do znanja da je „pogodio“ ton.
