Mislila sam da imam najboljeg oca na svetu, a onda sam saznala frapantnu istinu iz novina: Srela sam ga sada nakon 4 godine, sledilo me je ono što mi je priznao

U današnjem članku donosimo priču koja otkriva složenost porodičnih veza i duboke unutrašnje borbe jedne djevojčice koja je odrastala između ljubavi i straha. Džejmi-Li Erou, sada odrasla žena i majka dvoje djece, nakon mnogo godina suočila se s ocem, čovjekom čija je prošlost duboko obilježila njen život.

Iako je u djetinjstvu vjerovala da odrasta u porodici punoj topline, istina je bila drugačija – njena stvarnost bila je isprepletena s tajnama i bolom koje je dugo skrivala u sebi.Kada je imala samo devet godina, Džejmi je doživjela iskustvo koje nije mogla razumjeti, ali je zauvek ostavilo trag.

• Odrastala je između dva sveta – sa majkom punom ljubavi i ocem Isakinom Jonsonom Drabadom, kojeg je u početku zvala „tata“ i voljela ga bez rezerve. Međutim, taj čovek, poznat kasnije kao „kanibal iz Skare“, imao je mračnu i tragičnu prošlost. Godine 2010, Drabad je u Švedskoj počinio užasan zločin – ubio je svoju partnerku Hele Kristensen, a potom je uradio nešto što je šokiralo svet – pojeo delove njenog tela. Džejmi tada nije znala šta znači ta reč „kanibal“, ali je istina izašla na videlo u njenim tinejdžerskim godinama, kroz naslove novina koje su joj razbile iluzije.

U njenim očima, otac je bio povremeno pažljiv, ali najčešće hladan i nepredvidiv, okružen mračnim stvarima – voodoo lutkama, nasiljem i mračnim mislima. Zabranjivao joj je da priča majci o svemu što vidi, držeći je u stanju tihe paranoje. Iako je osećala da nešto nije u redu, nije umela da prepozna pravu prirodu opasnosti. To je postalo njena svakodnevica – tihi nemir koji nije mogao biti lako objašnjen.

Poseban i emotivan trenutak u njenom detinjstvu bio je odnos sa Hele, ženom koju je smatrala svojom drugom majkom. Hele je za Džejmi bila izvor topline i vedrine, ali su između nje i njenog oca često izbile svađe, koje su donosile strah i nemir. Jedne večeri, Hele je izgovorila rečenicu koja je zauvek ostala urezana u sećanju: „Tvoj tata će me ubiti.“ Nekoliko dana kasnije, Hele je nestala, a prava istina o njenoj sudbini bila je dugo skrivena od Džejmi. Kada je saznala šta se dogodilo, preplavio ju je talas šoka i poricanja, pa je sve potisnula kao način samoodbrane.

U godinama koje su sledile, Džejmi se borila sa teškim problemima – depresijom, anksioznošću i zavisnošću od droga. Uprkos znanju o užasnim zločinima koje je njen otac počinio, ona je i dalje tražila vezu s njim, možda iz želje da pronađe odgovore ili da pronađe deo ljudskosti u čoveku koga je nekada volela. Međutim, ono što je dobijala bilo je daleko od utehe – otac joj je davao savete kako da koristi vudu rituale protiv nasilnika ili da „proda dušu đavolu“ da bi se oslobodila depresije, što je dodatno zbunjivalo i povređivalo njenu psihu.

• Kada je imala 18 godina, otac joj je hladnokrvno ispričao kako je počinio ubistvo, bez trunke kajanja, sa osmehom na licu kao da govori o nečemu sasvim običnom. Taj trenutak bio je prekretnica za Džejmi – shvatila je da taj čovek više nije njen otac kakvog je poznavala, i da zapravo nikada nije ni bio onaj kome je verovala.

U 19. godini, odlučila je da prekine sve kontakte sa njim, ali je kasnije ipak skupila hrabrost da ga ponovo vidi. Tada joj je ispričao verziju događaja u kojoj tvrdi da je ubistvo počinio da bi dobio psihijatrijsku pomoć, dok je Hele navodno „želela da umre“. Džejmi danas smatra da možda ima malo istine u toj priči, ali više od svega vidi u njegovim delima izraz bolesnih fantazija koje su nastajale pod uticajem mračnih sadržaja koje je godinama konzumirao.

Uprkos svemu, ona ne vidi oca samo kao hladnog zločinca, već kao duboko slomljenog čoveka čije traume iz detinjstva nisu bile prepoznate niti lečene. Njegova dela su neoprostiva, ali u njemu i dalje prepoznaje dete koje nikada nije dobilo šansu za srećniji život.

Danas, kao majka, Džejmi je naučila da gleda na svoju mladost sa nežnošću i razumevanjem, shvatajući da ništa od onoga što joj se dogodilo nije bila njena krivica. Za oca kaže da je „kao mrtav“ u njenom životu i da nikada neće biti deo života njene dece. U toj odluci pronašla je svoj mir, oslobađajući se tereta prošlosti i gradeći sigurnu budućnost za sebe i svoju porodicu. Njena priča je podsećanje na to koliko je važno prepoznati i suočiti se sa bolom, kako bismo mogli pronaći snagu da nastavimo dalje.