U današnjem članku govorićemo o Keti jednom od najređih i najzagonetnijih naroda Sibira, čiji način života i bogata tradicija i dalje izazivaju znatiželju istraživača.
- Ovaj mali narod broji svega oko hiljadu pripadnika i nastanjuje oblasti duž reke Jenisej, gde žive u skladnom, ali teškom suživotu sa prirodom. Njihov opstanak u surovim uslovima, kao i čuvanje drevnih običaja, čini ih posebnim i izuzetnim.
Keti su tokom istorije doživljavali brojne promene, ali su uspeli da sačuvaju deo svog identiteta. Iako su istraživanja početkom 20. veka ukazivala na moguće mešanje sa evropskim narodima, kasnije je potvrđeno da pripadaju posebnoj etničkoj grupi unutar mongoloidne rase. Njihova izolovanost, ali i neverovatna prilagodljivost, učinila ih je narodom čija kultura i danas ostaje predmet istraživanja. Iako je prošlost Keta obavijena misterijom, njihovo prisustvo na tim prostorima ostavlja snažan trag.
Jedan od najfascinantnijih aspekata njihove kulture je jezik, potpuno jedinstven i nepovezan sa bilo kojim drugim jezikom regiona. Upravo ta jezička izolovanost dodatno naglašava njihovu izdvojenost i čini ih kulturnim draguljem. U njihovim zajednicama, prenosi se znanje i verovanja kroz generacije, što im pomaže da očuvaju identitet uprkos malom broju članova.
Priroda Sibira oblikovala je svakodnevicu ovog naroda. Oni veruju da je ceo svet oko njih živ i ispunjen duhovima. Uprkos misionarskim pokušajima u prošlosti, Keti su zadržali drevna verovanja, koja i danas utiču na njihov odnos prema životu. Surova klima i prelepi predeli naučili su ih poštovanju prema zemlji i vodi, što je osnova njihove duhovnosti.
- Njihova naselja rasuta su duž Jeniseja, a o poreklu postoje samo legende koje govore o dugom putovanju preko planina i susretima sa tajanstvenim bićima. Istorijski zapisi su oskudni, ali usmena predanja žive i dalje, čuvajući uspomene na vreme kada su Keti tražili bolje uslove za život.
Za razliku od mnogih drugih naroda regiona, oni se nisu bavili uzgojem irvasa. Njihov život bio je vezan za lov na jelene, losove i krznene životinje poput hermelina i lasica. Koža ovih životinja služila je za izradu odeće i razmenu za so, čaj i duvan. Lov je bio kolektivna aktivnost, ali su žene imale specifičnu ulogu – one su donosile plen u selo i sekle meso, dok su muškarci vodili lov i pravili planove.
U lovu su se koristili lukovi i strele, poznati po vrhovima premazanim ribljim uljem, što je činilo svaki pogodak smrtonosnim. Njihove veštine su bile toliko cenjene da su ih i susedni narodi poštovali. Isto tako, ribe su bile važan deo ishrane. Keti su koristili mreže, koplja i specijalne alate poput „morde“, a kretali su se u velikim drvenim čamcima zvanim ilimki, dugim i do petnaest metara. Ti čamci su im često služili kao pokretne kuće tokom leta.
Gradnja čamaca smatrala se posebnim ritualom, a dečaci su od malih nogu učili veštinu obrade drveta. Njihova ishrana bila je skromna; ponekad su pekli lepinje direktno u pepelu ili jeli meso veverice kada lov nije bio uspešan. Biljke nisu igrale veliku ulogu osim maline, koju su kuvali u ribljem ulju, što je bilo neobično, ali hranljivo.
- Odeća je bila jednostavna i prilagođena surovim uslovima. Muškarci su nosili duge haljine i pantalone, dok su žene nosile sličnu odeću, ali izrađenu od jarkih tkanina i sa vezom. Zimi su ih grejali kaputi od zečjeg krzna sa šarenim pojasevima. Njihova nošnja se značajno razlikovala od drugih sibirskih naroda, naglašavajući originalnost zajednice.
- Praznici su imali veliko značenje, a tada bi nastupao pripovedač, prenoseći priče o junacima, mitskim bićima i životinjama. Posebno se pominje Balne, junak sa palicom od trešnje, simbolom hrabrosti i zaštite. Neki veruju da je trešnja bila sveto drvo za Kete, a Balne neka vrsta mitološkog zaštitnika poput narodnih heroja drugih kultura.
Naziv „Keti“ uveden je tek u 20. veku, a pre toga su bili poznati kao Ostjaci. Tokom vekova, selili su se sa juga na sever, susrećući se sa drugim narodima i oblikujući jedinstvenu kulturu. Oni koji su ostali na jugu vremenom su se stopili sa drugim etničkim grupama, dok su oni na severu nastavili da čuvaju tradiciju.U 18. veku prihvatili su pravoslavlje, ali su i dalje verovali u stare bogove. Najviši bog bio je Jes, dok je zla gospodarica Hosedem simbolisala nesreće i bolesti. Verovali su i u Tomem, zaštitnicu ptica selica, i druge duhove čuvara. Ova verovanja i danas su utkane u njihov pogled na svet.
Njihovi brakovi sklapani su rano, često dogovoreni od starijih članova. Prosidba je uključivala poklone, a ceremonije su bile obogaćene drevnim ritualima i blagoslovima šamana. Brak je bio strogo monogaman, a razvodi retki. Ukoliko bi do njih došlo, posledice su najviše pogađale žene, koje su bile izopštene iz zajednice.Na kraju, život Keta ostaje enigma i inspiracija. Njihova kultura, verovanja i običaji govore o narodu koji se, iako malobrojan, uspešno izborio da sačuva svoj identitet. Ovaj jedinstveni narod i dalje čuva uspomene na prošlost, prenoseći ih iz generacije u generaciju, čime njihova priča ostaje živa
