U današnjem članku donosim priču o ljubavi koja je tiha, ali snažna, ona koja ostavlja neizbrisiv trag u srcima onih koji su je doživeli.
Dragana i Ljuba upoznali su se kao studenti na Filološkom fakultetu u Beogradu, a njihova veza bila je izuzetna u svojoj jednostavnosti i dubini. Dok je ona volela ruske klasike i miris kafe ujutru, on je pisao pesme i verovao da je ljubav moćnija od sudbine. Njihova zajednička godina bile su ispunjene malim ritualima koji su značili mnogo — šetnje Kalemegdanom, letovanja u Grčkoj, zimski dani provedeni u potrazi za knjigama na buvljacima. Njihova ljubav nije bila bučna, nije imala velike reči, ali je bila postojana i neraskidiva, gotovo kao tihi savez dvoje ljudi koji se savršeno razumeju.
- Njihova veza trajala je devet godina, ali život je imao drugačije planove. Kada su već ozbiljno razmišljali o braku, Dragana je dobila poslovnu priliku u Australiji, gde je već živela njena sestra. Ljuba je ćutao, nije je sprečavao da ode, samo je rekao: „Ako ti je tamo dobro, i meni će biti.“ Njihov rastanak nije bio dramatičan, nije bilo dužeg zagrljaja, već samo jedno „čuvaj se“ i osmeh koji je bio više od tuge nego od radosti. Posle toga, vreme i udaljenost su učinili svoje — Dragana je otišla, a Ljuba je ostao sam u istom stanu, sa istim navikama i pitanjem koje ga je mučilo svakog jutra: gde je sada ona?
Prošlo je petnaest godina. Ljuba je promenio posao, oženio se i razveo, izgubio oca, napisao dve zbirke pesama, i sa svakim danom sve više gubio nadu da će ikada više videti Draganu. Prestao je da traži njeno ime na internetu, da čeka poruku, da se nada čudu. Sve dok jednog jutra, dok je samo prelistavao novine, nije ugledao njeno ime u čitulji. Dragana Jovanović, 1978–2024. Pod njom je pisalo da je objavila sestra Mila, kum Željko i svi koji su je voleli. Ljuba se zaledio. Čitajući više puta, shvatio je da su ime, prezime, godište i grad savršeno poklapali, ali mu je nešto bilo čudno — Dragana nikada nije spominjala sestru Milu. On je znao za sestru Jelenu koja je živela u Australiji, ali Mila mu je bila potpuno nepoznata.
- Ona vest ga je slomila. Nedelju dana proveo je u neverici, bez snage da jede ili spava, vraćajući se mislima na sve njihove zajedničke trenutke i na ono što nije rekao. Osećao je kao da mu je srce iščupano, ovaj put zauvek. Ipak, u jednom trenutku, kao u naletu očaja i želje da sazna istinu, otvorio je Facebook i ukucao njeno ime. Profil je bio zaključan, ali fotografija — to je bila ona, samo starija, sa istim očima i osmehom koji se pojavljivao samo s jedne strane usana.
Poslao joj je poruku: „Izvini… Je l’ ti znaš da je u novinama objavljena čitulja za Draganu Jovanović, tvoje godište, tvoj grad… Ne mogu da dišem već danima.“ Nije očekivao odgovor, ali došao je odmah: „Ljubo, ja sam živa. To nisam bila ja. I meni je javilo troje ljudi u roku od sat vremena. Devojka istog imena, istog prezimena, istog godišta – ali nije iz moje porodice. Bila je slučajnost. Strašna, jeziva slučajnost.“
Nakon te poruke usledila je tišina, a zatim još jedna: „Znaš, ponekad sam mislila da bi me ti jedini našao čak i kad me više ne bi bilo. I eto, našao si me. Živa sam, Ljubo.“ Iako se još nisu sreli, Ljuba je prvi put posle mnogo godina osetio kako mu se srce vraća na mesto. Možda neke ljubavi ne umiru, već samo odu na dug i neočekivan put, a ponekad, čak i čitulje mogu vratiti ono što smo mislili da smo zauvek izgubili.
Ova priča podseća nas na snagu pravih emocija koje nadilaze vreme i prostor, i na to koliko su nada i sećanja važni za ljudsku dušu. Dragana i Ljuba su primer da prava ljubav može opstati u tišini i rastancima, da može preživeti godine i distancu, i da će, ako je sudbina takva, pronaći put nazad. Njihova priča govori o veri u ljubav, o snazi sećanja i o čudima koja ponekad dolaze kada najmanje očekujemo.U životu, neke veze nisu za kraj – one su za zauvek.
