U današnjem članku govori se o jednoj od najšokantnijih i najkontroverznijih tema koje i dalje opstaju u nekim delovima Srbije ugovoreni brakovi. Iako je zakonski zabranjena praksa, pojedine zajednice i dalje je sprovode, pozivajući se na tradiciju i običaje.
- Priča iz sela Tešnice kod Aleksinca, koja je dospela u javnost 2019. godine, pokazuje koliko duboko ukorenjene mogu biti ovakve pojave i kakve posledice nose po porodicu i društvo u celini.
Sve je počelo kada je Radmila Mikulović, žena iz pomenutog sela, otvoreno priznala pred kamerama da je prodala svoje dve ćerke i unuku, zarađujući pritom velike sume novca. Njena izjava šokirala je javnost, jer nije pokušala da prikrije ono što je uradila, već je govorila o tome kao o uobičajenoj pojavi. Prema njenim rečima, mlađu ćerku prodala je za 99.000 nemačkih maraka, stariju za 10.000, a unuku za 20.000 evra. Dodala je da je sav taj novac uložila u izgradnju kuća, a pritom istakla i da planira da proda još dve unuke.
Radmila smatra da se ne radi o zlu, već o romskoj tradiciji koju, kako kaže, zakon ne može da zabrani. U njenom viđenju stvari, deca u tim brakovima mogu biti srećna i brakovi uspešni ako se poštuju određena pravila. Ipak, zakon jasno prepoznaje ovu praksu kao trgovinu ljudima, za šta su u Srbiji predviđene kazne i do petnaest godina zatvora.
Njena unuka Andrijana Mikulović opisala je svoje detinjstvo kao ispunjeno strahom. Govorila je o tome kako je od malih nogu znala da u svako doba mogu doći ljudi i tražiti devojčice za prodaju. Ispričala je da je imala noćne more i da se često krila u ormarima, što pokazuje ozbiljne psihološke posledice koje ovakva tradicija ostavlja na decu. Njena ispovest bila je jasan dokaz da ovakvi običaji razaraju detinjstvo i osnovna prava najmlađih.
- S druge strane, unutar iste porodice postoje potpuno suprotni stavovi. Slaviša Mikulović, Radmilin sin, i njegova supruga Marina otvoreno se protive ugovorenim brakovima. Za njih je to necivilizacijska praksa koja ponižava ljudsko dostojanstvo i narušava slobodu dece. Slaviša je istakao da se u tim „dogovorima“ mlade tretiraju kao roba, gde se cena ugovara na isti način kao pri kupovini stoke. Dodao je da se često unapred daje kapara, što dodatno pokazuje trgovinski karakter ovih „brakova“.
Marina je naglasila da su devojčice u takvim porodicama od malih nogu učene da je ovakva sudbina normalna, dok ih roditelji istovremeno drže zatvorenima i izolovanima od spoljnog sveta. Ona je istakla i da takvi brakovi obično ne traju dugo, jer su zasnovani na prinudi i interesu, a ne na međusobnoj volji i ljubavi. Zbog toga je uputila apel državi da konačno reaguje i zaštiti decu od ovakvih situacija.
- Ipak, Radmila je i dalje ostala pri svom stavu, naglašavajući da je i sama bila deo iste tradicije. Udala se sa samo deset godina za Stanoja, koji je tada imao dvanaest. Prema njenim rečima, takvi brakovi se sklapaju kada roditelji procene da je mladoženja „dobar čovek“. Ona veruje da ako deca ne žele jedno drugo, brak se može prekinuti, iako se u praksi to retko dešava. Kupci devojčica su, kako tvrdi, najčešće Rumuni i Albanci koji rade u inostranstvu, a mlade potom vode u zemlje poput Nemačke, Bugarske ili Francuske.
Slaviša je posebno naglasio i brutalne posledice koje mogu nastati kada se otkrije da mlada nije nevina. U nekim slučajevima dolazilo je do sukoba i nasilja, pa čak i ubistava. Naveo je primer od pre deset godina, kada je otac jedne mlade ubio prijatelja jer nije želeo da vrati novac, nakon što se saznalo da mlada nije nevina. Ovakve situacije pokazuju da se iza tradicije kriju ozbiljni problemi nasilja, poniženja i kršenja ljudskih prava.
Priča o Radmili i njenoj porodici jasno pokazuje podeljenost zajednice. Dok jedni brane običaje, videći u njima način života i ekonomske koristi, drugi prepoznaju kriminalnu prirodu ugovorenih brakova i njihov razarajući uticaj na decu i društvo. Slaviša i Marina su odlučili da svoju decu vaspitavaju u potpuno drugačijem duhu, verujući da svako dete mora imati pravo na slobodan izbor.
Ovaj slučaj iz 2019. godine pokrenuo je brojna pitanja o položaju dece u romskim zajednicama, o sukobu tradicije i zakona, kao i o ulozi države u zaštiti najranjivijih. On nas podseća da zakoni i institucije postoje kako bi se sprečilo ugrožavanje osnovnih prava i dostojanstva čoveka. Istovremeno, priča svedoči o tome da promena mora doći iznutra, kroz edukaciju i podršku onima koji se bore protiv ukorenjenih običaja.
U današnjem vremenu, kada se govori o slobodi, ravnopravnosti i ljudskim pravima, priče poput ove pokazuju koliko je dug put pred nama. Iako se čini da zakon pruža zaštitu, realnost otkriva da pojedine zajednice i dalje praktikuju ono što je u suprotnosti sa osnovnim principima humanosti. Ugovoreni brakovi ostaju tema koja ne sme biti tabu, već problem koji društvo mora rešavati kroz obrazovanje, sankcionisanje i podršku deci koja zaslužuju slobodu izbora i sigurno detinjstvo.
