Postoji izreka u narodu koja kaže da su dobar i budal Jedno te isto, i ljudi su vrlo često skloni da se izruguju osobi koja je spremna da pomogne svima baš kao u našoj priči.
Baka Stana živela je u staroj kući koja je bila nagnuta, kao da je sama kuća pokušavala da se pokloni vremenu. Kuća je bila starija od nje, a miris dunja i bosiljka uvek je ispunjavao prostor, dok su stari drveni podovi škripali pod svakim njenim korakom. Oduvek je živela sama, jer su njen muž i deca davno preminuli, a Stana je jedino imala uspomene koje je nosila sa sobom.
Njena jedina imovina bila je mala ušteđevina koju je godinama štedela u limenoj kutiji, koju je čuvala u dnu svog ormara. Novac je bila rezervisala za svoju sahranu, želeći da je obavi dostojanstveno. “Neću biti teret opštini”, često je govorila. “Hoću da imam sahranu dostojnu onog života koji sam živela.”
Baka Stana je živela skromno, gotovo neprimetno, u selu gde su ljudi prolazili, ali se nisu zadržavali. Iako je bilo samo nekoliko ljudi s kojima je imala kontakt, jedna osoba kojoj je svaki dan posvećivala pažnju bio je njen komšija Milan. Milan je bio dobar čovek, ali je život nije štedio. Imao je troje male dece i ženu koja nije radila, a nedavno je izgubio posao. Zima je dolazila, a dugovi za struju su se gomilali. Milan je jedva spajao kraj s krajem. Jednog dana, Stana je primetila da su kola elektrodistribucije parkirana ispred Milanove kuće. Videla je kako Milan kleči pred radnicima, moli ih da ne isključe struju jer bi to značilo kraj za njegovu decu. Radnici su odmahnuli glavom i počeli da penju na banderu. Milan je pao na stepenice, skrivivši lice rukama, dok su iz njegove kuće dopirali zvuci plača.
- Stana je gledala kroz prozor, srce joj je bilo ispunjeno tugom. Zamišljala je hladnu zimu, mrak u kojem bi Milanova deca živela bez struje. U tom trenutku, ona nije razmišljala o svom novcu. Njena kuća bila je siromašna, ali je osećala da njena ušteđevina može pomoći. Brzo je otišla do svog ormara, izvadila kutiju i počela da broji novac. Skupljala je svaki dinar godinama, sve s namerom da bude sigurna kada dođe njen kraj. Međutim, sada je to sve izgledalo beznačajno. Uzela je sve. Sklopila je novčanice i odlučila da pomogne Milanu. Iako je znala da je novac koji je štedela za svoju sahranu, njena želja da pomogne bila je snažnija.
Obučena u tanki šal, izašla je iz svoje kuće i otišla do Milanove. Kucala je na vrata, a Milan je otvorio. Gledao ju je iznenađeno, sa suzama u očima. Bez reči, Stana mu je pružila svežanj novčanica. Milan je bio u šoku. “Ne, bako”, rekao je, “ovo je previše. Ovo je tvoje za sahranu.” Stana je tiho odgovorila: “Bolje da ja umrem kao pas, nego da tvoja deca žive kao psi u mraku.” Milan je znao da ne može da odbije njenu pomoć, te je požurio da plati dug radnicima i sa olakšanjem gledao kako struja ostaje uključena.
Nekoliko dana kasnije, vest o Staninoj velikodušnosti proširila se kroz selo. Ljudi su počeli da je osuđuju, smeštajući je u kutiju u svojim glavama, nazivajući je “ludom” i rugajući joj se iza leđa. “Sad nema ni za sanduk”, govorile su žene na pijaci. “Tako joj i treba, kad se pravi važna.” Stana je čula te komentare. Bolelo je, ali nije se pokajala. Zima je bila hladna, s oskudicom drva za ogrev i hrane. Stana je bila iscrpljena, svesna da verovatno neće preživeti zimu. Pomirena s tim, ležala je u krevetu i čekala da je obuzme groznica.
I onda, jednog dana, dogodilo se nešto što nije mogla da očekuje. Kamion je stao ispred njene kuće. Komšije su izašle, zapanjene. Radnici iz kamiona počeli su da iznose stvari – novi šporet na drva, frižider, dušek, drva za ogrev. Dvorište koje je do juče bilo prazno i blatnjavo, sada je bilo ispunjeno bogatstvom. Stana je, pomerajući se sa kreveta, prišla prozoru, verujući da halucinira zbog groznice. Izašla je na trem i upitala: “Šta je ovo? Greška. Ovo nije moje.” Radnik je prišao i rekao joj da nema greške. “Ovo je za vas. Plaćeno u celosti.” I izvadio je veliku belu kovertu sa zlatnim pečatom. “Ovo je najvažnije.”
Stana je otvorila kovertu. U njoj je bio ugovor sa pogrebnim preduzećem. Sve je bilo plaćeno – od najlepšeg sanduka, preko mermernog spomenika, do opela i cveća. “Ali ko je ovo poslao?” pitala je, uplakana. Radnik je odgovorio: “Jedan od radnika na banderi je video vašu velikodušnost i ispričao to vlasniku. Gazda je rekao: ‘Žena koja je spremna da umre kao sirotinja da bi drugi živeli kao ljudi zaslužuje da živi kao kraljica.’”
Milan je stajao u gomili, plačući. Obuzimao je Stanu, govoreći kako je znao da će se nešto dobro dogoditi. Komšije koje su je ismevale sada su pognule glave. Stana, žena koju su smatrali ludošću, sada je bila bogatija od svih njih – ne samo u materijalnom smislu, već i duhovno.
Radnici su doneli nameštaj, naložili vatru u novom šporetu i napunili frižider hranom. Te večeri, Stanina kuća bila je najtoplija i najsvetlija u selu. Iako nije umrla te zime, ona je doživela čudo – sigurna i voljena. Na kraju, njen život, ispunjen velikodušnošću i ljubavlju, postao je najlepši dar koji je mogla dobiti.
