Jedan bogatš je imao sve što bi čovjek mogao da poželi, dovoljno novca da sebi priušti sve što poželi ali zdravlje svoje djece nije mogao kupiti. Jedan susret mu je to i pokazao.
Emil Kovačević bio je čovek naviknut na rešavanje problema. Kao tehnološki entuzijasta, uvek je verovao da se svaki izazov može rešiti, bilo da se radi o sigurnosnim sistemima ili složenim algoritmima. Godine u svetu tehnologije naučile su ga da je svaki problem uvek imao svoje rešenje. Međutim, sve se promenilo kad je saznao da njegove tri male devojčice, trojke, nikada neće progledati. Tada je shvatio da čak ni novac, ni tehnologija, nisu dovoljni da reše najdublje ljudske drame.
Njegove trojke su rođene prerano, tokom jedne olujne noći koja je parala nebo iznad grada. Bebe su bile premale i slabe, a njihovo stanje od početka nije bilo obećavajuće. Medicinske sestre su ih smireno smestile pod blaga svetla, nadajući se da će se barem pojaviti neki znakovi života. Kada su prvi put otvorile oči, nastala je napeta tišina. Nije bilo treptanja očiju na svetlost. Nisu reagovale na podražaje. Tada su lekari saopštili najgoru moguću vest – optički nervi su im bili teže oštećeni, što je značilo da su devojčice bile trajno slepe.
Emil je sve to slušao, ali deo njega nije mogao da prihvati ovu presudu. Njegov svet je bio svet u kojem je postojala tehnologija, u kojem su postojala rešenja za svaku krizu. Verovao je da postoji plan B, da postoji način da se pomogne njegovim devojčicama, ali svi pregledi, konsultacije sa stručnjacima i najnovija medicinska dostignuća nisu dali nikakav pomak. Svaki pokušaj da im pomogne naišao je na isti odgovor – njihovi živci su trajno oštećeni, njihovo slepilo je nepopravljivo.
- Prošle su godine, a Emil je došao do tačke kada su i on i njegova žena morali da se pomire s realnošću. Njegove devojčice su odrasle u svetu koji je bio zasnovan na zvukovima i dodirom. Učile su da prepoznaju očev glas, da slušaju korake dadilje, da se oslanjaju na mirise i zvukove u svom okruženju. Njegov dom je postao sigurno utočište, ali i prostor u kojem je strah od nepoznatog bio stalni pratilac.
No, najteži trenuci bili su noću, kada su devojčice u tišini dolazile do njega, penjale se na njegov krilo i prelazile prstima po njegovom licu. Iako su te tihe, nežne minute bile najlepši trenuci u njegovom životu, svaki njihov dodir podsećao ga je na ono što su izgubile, na svet koji nikada neće videti. Svaka njihova ruka koja je prelazila po njegovim crtama lica bila je podsećanje na sve što je trebalo da im pruži, ali nije mogao.
Usprkos tome, Emil nije mogao da se pomiri sa činjenicom da je sve bilo završeno. Bio je siguran da je nešto pošlo naopako, da možda postoji način da im se pomogne. No, svi lekari su bili ujedinjeni u mišljenju da su dijagnoze tačne. Međutim, jedna misao nije ga napustila: “Šta ako je neko napravio grešku?”
Jednog dana, dok je izlazio sa svojim devojčicama iz privatne klinike, naišao je na starijeg čoveka koji je sedeo na klupi ispred zgrade. Bio je to neupadljiv starac, sa iznošenim kaputom i mirnim ponašanjem, ali ono što je rekao izazvalo je Emilovo interesovanje. Čovek je tiho spomenuo kako deca često reaguju na svetlost pre nego što odrasli primete. Bio je to jedan od tih trenutaka kada je nešto unekoliko verovao da je važno. Starac je spomenuo da je ranije radio kao tehničar u oftalmološkoj klinici, iako je Emil bio skeptičan, odlučio je da ga posluša.
Zaintrigiran, Emil je odlučio da učini nešto što nikada pre nije – tražio je potpuno nezavisne preglede, sveobuhvatne analize u drugom centru. Insistirao je na tome da svi testovi budu ponovljeni i temeljno provereni. Nije želeo da ostavi prostor za greške.Rezultati su šokirali sve. Dijagnoza koju su mu dali ranije bila je pogrešna. Optički nervi nisu bili trajno oštećeni kao što su tvrdili. Umesto toga, pokazalo se da su devojčice imale sposobnost da reaguju na svetlosne impulse, iako su u početku bile slabe reakcije. To nije značilo da će potpuno progledati, ali to je značilo mogućnost. Bilo je nade.
Medicinski tim je objasnio da je početna dijagnoza postavljena preuranjeno, da su u prvim danima života devojčica bile slabe reakcije koje nisu pravilno testirane. Tokom godina, niko nije ponovo temeljno procenio stanje, jer su se svi oslanjali na početnu grešku.Započela je terapija stimulacije vida. Bio je to dug proces, koji je zahtevao ogromno strpljenje i pažljivo praćenje napretka. Prve reakcije bile su blage, ali Emil je osećao da se nešto menja. Svaka mala pobeda bila je razlog za nadu.
Mjesecima kasnije, jedna od devojčica je počela pratiti pokret igračke, a Emil je jedva mogao da veruje. Njegov svet se promenio. Svaka nova reakcija bila je još jedan korak ka onome što je smatrao nemogućim. Ljubav, verovanje i upornost doneli su rezultat koji je delovao kao čudo.Kada su sve tri devojčice počele da prepoznaju oblike i boje, njihov svet je počeo da se menja. Dom je ispunio smeh, koji je bio glasniji od svih dosadašnjih strahova. Emil je kleknuo pred njima, gledajući ih kako nesigurno, ali radoznalo gledaju u njega. Taj trenutak, kada su ga prvi put pogledale i prepoznale, izbrisao je godine tame.
Emil je nakon toga osnovao fondaciju koja je imala za cilj da pomogne u temeljnoj proveri rizičnih dijagnoza novorođenčadi. Znao je da nijedna porodica ne bi smela da prihvati lažnu presudu bez temeljne analize.Iako starca sa klupe nikada više nije video, nikada ga nije zaboravio. Često je razmišljao o tome kako su njegove reči promenile tok života njegove porodice. Istina, ponekad, ne dolazi kroz zvuke koji nas okružuju, već iz tihih reči na mestu koje najmanje očekujemo. A Emil je, na kraju, naučio da je najvažnije ne odustati, jer ponekad istina dolazi kad je najmanje očekujemo.
