U današnjem članku donosimo emotivnu i bolnu ispovest Mile Đinđić, majke ubijenog premijera Srbije Zorana Đinđića, žene koja se retko pojavljivala u javnosti, ali čije su reči, kada bi govorila o svom sinu, bile prožete tugom koju ni godine nisu uspjele da ublaže.
- Za nju, Zoran nije bio ni reformator, ni politička figura, ni državnik. Bio je jednostavno – njen sin. Dete koje je odgajila s vjerom da će izrasti u poštenog i dobrog čoveka. Postao je mnogo više, ali je platila najtežu cenu – izgubila ga je na najtragičniji mogući način.
U danu njegove smrti, 12. marta, Mila je, ne znajući šta se u tom trenutku dešava, obavljala svakodnevne obaveze. Bila je u opštini, pokušavajući da plati porez, ali su joj zatvoreni šalteri i nezainteresovani službenici stajali kao prepreka. Prisjetila se kako Zoran nije podnosio lenjost i neodgovornost, a upravo se s tim susrela tog dana. Kada joj je šefica rekla da šest godina nije plaćala porez, planula je u nevjerici, s ponosom ističući da njen pokojni muž nikada ne bi dozvolio da ne izmire obaveze. Bio je čestit i uredan čovek, baš kao i Zoran.
Dan je bio lep, prolećni. Navratila je i do starog Merkatora, a onda se uputila kući. Tada je stigao poziv koji je prekinuo njen svet. U trenutku kada je ušla u prostoriju gde je ležalo telo njenog sina, sve je stalo. Njegovo lice bilo je mirno, oči zatvorene, ali je prizor bio strašan – grudi su mu bile otvorene, a srce prosuto. Stajala je pored njega, grlila ga, kukala, odbijajući sedative. Nije želela da joj bilo šta umanji bol. Vikala je: “Neka boli! Pobogu, ubili su mi sina!” U tom trenutku svet joj se srušio.
Govoreći o svojim osećanjima, rekla je da joj je Zoran bio ceo život, iako ima i ćerku Gordanu. Ali Zoran je bio duša njene svakodnevice. U trenucima kada je napustila prostoriju, videla je snaju Ružicu kako razgovara s doktorom i posmatra okupljene ljude ispred. Nije mogla da razume njenu sabranost. Dok su foto-reporteri pokušavali da uhvate kadar bola, Mila je samo želela da vrišti. Zna koga je izgubila i ta je spoznaja bila gora od bilo kakve slike.
- Sećanje na poslednji razgovor sa sinom zauvek joj je urezano u duši. Bila je nedelja, spremala se za kupatilo kada je zazvonio telefon. Na drugoj strani bio je Zoran, a ona, iako mu je čula glas, nije ga odmah prepoznala. Kada je shvatila da je to on, počela je da plače. Osetila je da se nešto strašno sprema. Molila ga je da se pazi, podsetila na pokušaj atentata kod hale Limes. Ali Zoran ju je samo slušao – nije je čuo. “Zorane, čuvaj se. Nemoj me obući u crninu, tek sam je skinula”, rekla mu je kroz suze. To su bile poslednje reči koje mu je uputila. Nije je poslušao. Možda nije ni mogao.
Mila je u razgovoru pomenula i biblioteku svoga sina – znak znanja i uzvišenosti koju mali, bedni, nepismeni ljudi nisu mogli da podnesu. Upravo su takvi odlučili da ga ubiju. Ogovarali su ga, izmišljali priče, pokušavali da umanje sve ono što je on bio. I kad su uspeli u svom zločinu, ostavili su za sobom tugu koju ništa ne može da izbriše.
- Nakon njegove smrti, Mila je živela pod policijskom zaštitom, a retko je govorila o poslednjim danima. U jednom intervjuu je priznala da se više i ne seća poslednjeg razgovora sa sinom, jer ju je gubitak slomio. Videla ga je ponekad na televiziji, dolazio bi na ručak kad stigne, vodio decu – Luku i Jovanu. Luka je trenirao košarku, Jovana učila… Bili su joj uteha.
Nedugo pre svoje smrti, Mila mu je u Prokuplju podigla spomenik. Sama. Bez pomoći prijatelja njenog sina, saboraca, političkih saradnika. Pojavio se tek poneko, ali mnogo više običnog naroda. Bilo je i suza, i tuge. Čak i od onih koji ga za života nisu voleli. Rekla je da joj je žao što je njen sin dozvolio sebi da tako ode. “To kako su ga ubili, to je najgori zločin. Ubiti takvo čudo!”
Na kraju, spomenula je Gordanu – svoju ćerku koja pati u tišini. Za nju se boji najviše, jer je tuga nagriza iznutra. “Ja sam majka, ja izdržim sve”, rekla je. Odlazi svakodnevno na grob svog sina i često tamo nalazi sveže cveće. Jednom je zatekla četiri bele kale – Zoranove omiljene. Kao da neko zna. Ili kao da je tu, i dalje voljen, i dalje poštovan.
